VREME LUTANJA
Jednom, kad svetlost zaspi
u tišini koju neću čuti,
nestaće samoća,
ali neću biti slobodan
Neću osetiti misao što pati
presušiće slani vodopadi,
u nestaloj čežnji, rodiće se praznina, prostor na promaji…
U jednoj noti
čuće se svi zapisani stihovi,
kojima sam merio tugu,
zvali ste me „pesnik“
a ja sam, samo tražio izgubljeno
Vatru će gasiti ćutnja,
od dima, sivi oblak
nosiće vreme živelo u meni,
„vreme lutanja“
padaće pljuskovi,
kapi kiše u vrtu zarobljenih
ostaviće trag:
Čovek je nesavršeno biće,
živo, samo u savršenom…
