Kada osećanja izlijemo na papir, dobijemo skulpturu napravljenu od emocija koju zovemo poezija. Trenutak kad osećanja dobiju formu poezije, ona odlaze u beskraj, ono lično prelazi u univerzalno. Pisanje je u svojoj biti lično, ali ono što pesnik ili pisac zahteva jeste da ono postane univerzalno (u čoveku žive svi ljudi). Tako da na pitanje „Kome si posvetio pesmu? “ Teško je odgovoriti. Pesnik, svoje delo posvećuje svima, naime ono što živi u meni, živi i u tebi, ono što u meni umire kod tebe će se roditi i tako u krug, prosto rečeno svi smo mi ljudi.
Veličina poezije je u tome što ona još uvek nije AKADEMSKA, za razliku od slikarstva, vajarstva, drugih vrsta umetnosti koje su postale AKADEMSKE. Nameće se pitanje da li je to više pomoglo ili odmoglo umetnosti, odnosno da li umetnost, kad dobije AKADEMSKU formu gubi, dobija ili ostaje netaknuta.
Akademizacija svakog stvaralaštva predstavlja uništavanje istog(subjektivno mišljenje). Nastaju pseudonauke (razliku između pseudonauke i nauke) detaljno opisuje ruski religiozni filozof i predstavnik egzistencijalizma Nikolaj Berđajev u svojoj knjizi Smisao čovekovog stvaralaštva.
On se nije dotakao psihologije kao takve, a kod nje se iz njenog predmeta proučavanja može dokazati da je ona PSEUDONAUKA, dakle nauka koja proučava ljudsku dušu. Psihologija je izgubila kredibilitet nauke, kada je postavila pitanje „Šta je normalno?“, ona tu počinje da se temelji na hipotezi, a svakoj hipotezi potreban je dokaz. Nauka je ono što je svedeno na puku banalnost 2+2=4, kad kažem banalnost, ne želim da potcenim značaj nauke, niti njena saznanja, već da jasno razgraničim šta jeste, a šta nije. Pokušaj da se ljudska duša svede na 2+2 je hrabar potez, ali istovremeno i nemoguć.
Književnost je pripojila poeziju (za mene lično ona treba da živi sama), a ako već treba da se prilepi za nešto onda bi to mogla biti samo filozofija. Poezija je manifest filozofskog u čoveku, njegovih promišljanja, njegovih opservacija, egzistencijalnih pitanja koja se svakodnevno postavljaju.
Unošenjem naučnog u poeziju (ne mislim na pravopis i gramatiku), smisao poezije bledi, sve češće književni kritičari zahtevaju da se u poeziju ne unosi lično. Pozivaju se na to da je poezija MISAO, a ne lični pečat, ne razmišljajući o tome da ono što je lično može biti i univerzalno. U biti ove hipoteze leži ateizam, zašto? Zato što je poezija BOGOJAVLjANjE, a Bog je jedan i pred Bogom smo svi isti, dakle njegovim dodirom ja pišem, stvarajaći MISAO koja je lična da bi na kraju postala univerzalna.
Vodim se mišlju da su pesnici pali pod uticaj kritike, i da je tim padom poezija marginalizovana, udaljila se od čoveka, a ona je čovekova duševna hrana. Pišući za kritičare, pesnik je više unosio razum, a poezija je srce.
