Slivale su se krvave misli,
kroz suze koje su pekle oči
kao da je u njima gorela vatra.
Ubijena tuga oglasila se plačom,
drhtao sam u magli sopstvenog duha.
Telo se lomilo u krilu greha,
osetio sam kako gordost boli.
Razapet na krstu preobraženja
ljubav je zasvetlela pred očima,
tvorila put ka sopstvenosti,
tragovima ispisala:
Čovek je nepoznat svet naseljen lutanjem,
jedina istina je samo čežnja…
Bledost mog bića postala je slika,
dodirnuo sam sebe kroz vetar
bio sam slobodan oblak
putovao kroz nepoznato
u nestalom strahu.
Useljena lakoća duši je vazduh dala,
udahnuo sam čistotu.
Olovni koraci postali su krila
kao ptica šarao sam nebom,
lirično, kao stihovi ljubavnih strofa,
da bih konačno postao pesma…
