Kada bih sebe odveo na mesto
gde bih dušu dodirnuo
manje bih sebi sudio
a više praštao,
ljubav bi gušila nemire
i duhu vazduh dala
Skupljao bih suze radosnice
tudje i svoje,
gradio reku slobode
i kupao se na kiši
Trudio se da više budem dete
a manje čovek
ljudi su tako laž
a deca toliko stvarnost
Ne bih imao sat što zvoni
nego srce koje kuca
Znao da ko juri vreme
sebe zasigurno ostavlja u prašini
Kada bih sebe odveo na mesto
gde bih dušu dodirnuo
…manje bih umirao
a više živeo
Kada bih sebe odveo na mesto
gde bih dušu dodirnuo…
