Marko Spirić: Portret glumca Sergeja Trifunovića!

On je glumac drugog plana i čovek prvog, zato je zaslužan u prvom planu, čak i kada sebe izbaci iz kadra. Smatra da uvek treba pobeđivati sebe i naučiti da se uloge ostave na sceni, a da je van nje nositi ulogu čoveka. Često je u životu bio strpljen, spasen i to mu je mnogo pomoglo da shvati logičnost scene i nelogičnost života. Zato mu je miran san mnogo važniji od tantijema i nagrada, a uspeh mere ne brojem uloga, već njihovim kvalitetom. Zna cenu iskrenosti, plaća je galatno i sa zadovoljstvom jer tako čuva dostojanstvo. Siguran je i samouveren, ali sebe kritikuje glasno, kada zatvori vrata i nađe se licem u lice sa suzama. Temperamentno je brz, narav blaga, karakter jak, talenat autentičan.

Životna priča osenćana dve boje koje čine treću. Boje njegovu sreće uz niz drugih nijansi koju čine njegovu ličnost, stvarnost, umetnost, gotovo sve. Njegov alterego je dečak koji veruje u velike snove, ne plaši se od vetrenjača i zna da je mnogo lakše pobeći u bajku, nego na naslovnu stranu. Radost ga vodi napred, emocije pokazuju put, realnost ga prati, sve što ih povezuje i čini suštinu ovog čoveka. Sergej Trifunović je izuzetno kompleksna ličnost, čovek koji na poseban, realan i izdefinisan način, doživljava život, sebe, svoj dar, najizraženije sfere svog karaktera i senzibiliteta, svoje emocije, sve što doživi, proživi, vidi ili oseti, sve što uspe ili pogreši.

Vrlo temeljno jasno i konkretno opisuje suštinu stvari, čak i one najličnije i najdublje misli, doživljaje i osećanja, odluke i iskustvo o kojima slikovito govori. Slojevitost njegovog talenta i specifičnost karaktera nisu mu oduzele prirodnost, jednostavnost , spontanost i lični izraz. U spoj da pronađe meru koja mu pomaže da i u privatnom životu i u profesiji pruža najbolje od sebe i konstantno traga za tom ravnotežom ne želeći da pre vremena sazna sve.

To ga vodi napred, veoma zanimljiv i neuobičajen stav koji mnogo otkriva o njemu. Biti svoj i trajati neke su od poslovata u karijeri Sergeja Trifunovića i tu nema mnogo filozofije. Njegov dosadašnji glumački opus oslobođen je trivijalnosti, banalnosti, kompromisa, kvantiteta i svaštarenja. Njegov temelj je mnogo jači jer on smisao glumom zasniva na nekim ozbiljnim stvarima. On nije playboy sa nalovnih strana, ni zavisnik od popularnosti, ni čovek koji je sve do sada uradio izbanalizovao zarad nekih ciljeva i uspeha sa rokom trajanja, to nije njegov film.

Doslednost pre svega sebi, pa onda profesiji kojom se bavi je neuporedivo važna. Svestan je da za to plaća ogromnu cenu i zna razloge zbog kojih to čini. Priča o tome ima još dublju pozadinu, važnu, istinitu iskrenu i glasnu.

Želja mu je da se mirnim snom sačuvaju vrednosti, da se sačuva optimizam, dostojanstvo i čiste oči. Stabilnost, odmerenost i jedna vrsta stamenosti koja nosi vera u sebe zajedno formiraju njegovo samopouzdanje koje čini većim sa kojim radi svoj posao, do sada ostvareni uspei i pronalazak puta u svakom smislu. Te osobine su mu jako dragocene, trudi se da ih neguje i konstantno oplemenjuje, zato ga je lako pratiti. Osobine Sergeja Trifunovića ponekad uslovljavaju da on naizgled lako, bez mnogo napora nosi svoju glumu, ulazi u uloge, osvaja scenu upečatljivom glumačkom bojom, pojavom i ekspresijom.

Međutim toj sigurnosci kojom zrači, predhodi veliki rad, razišljanje samoanaliza i pre svega objektivnost u pogledu svega što radi, oseća, nosi, deli i stvara. Pronikao je u važnu tajnu svog posla koja mu je olakšala mnoge stvari i nikada ne trči isper svog talenta, godine i zrelosti, znajući da sve ima svoje vreme. Zato ima jasnu granicu između uloga koju živi na sceni i realnog života u kojima te uloge skida sa sebe. Takav stav i raščlanjivanje posebno u emotivnom smislu je jedan od najbitnijih značaja zbog kojih je postao odličan glumac.

Pitanje šta je je povelo i odvelo putem na otvorena vrata Sergejinog detinjstva i upoznaje nas sa dečakom koji je i dalje tu, koji je nekada davno pod jorganom slušao Indekse i verovao u viteštvo. To su neke od najlepših uspomena koje su ga koje su ga uz sve što je poneo iz porodice izdefinisale, izgradile i pomogle mu da stasa u pre svega čestitog čoveka koji čuva vrednosti na kojima je odrastao. U tome je verovatno kamen temeljac njegove sigurnosti, onog mirnog sna. Još uvek sluša tog dečaka, njih dvojica koračaju uporedo nižući uspehe i poraze, sanjajući velike snove, igrajući se, boreći se ponekad sa vetrenjačama ali uvek na svom putu kojim ih vodi srce trudeći se da sa drugima dele smeh, pozitivnu energiju i iste takve emocije. Jer definicja suštine glasi biti čovek u najboljem smislu te reči, sve ostalo je manje važno.

Dobro poznavanje čoveka i umetnika kojim se bavi, pomaže mu da prevaziđe probleme, sumnje, svoje mane, dileme i nesnalaženje koje ima, ali baš iz razloga koji njegov cilj ima kvalitet i rad, brže i lakše izlazi iz neke senke kroz koje prolazi. Ta jedna jedina namera, oslobođena svakog senzacionalizma, teatralnosti, težnje za javnim eksponiranjem van posla i medijskom pažnjom, usredsređuje ga na ono najbitnije i pomaže mu da stalno napreduje zato ništa ne bi menjao, zato je strpljivost stavio u službu zadovoljstva, a svoj ego u službu uspeha.

Sergej Trifunović je očigledno otvoren čovek, iz svega što doživi zastane i izvuče zaključak, razmisli na koliko god može objektivan način. Da shvati šta predstavlja suštinske vrednosti u životu, da svede i kanališe svoju sujetu, svoje loše osobine i navike. Još kao dečak je u okviru porodice imao iskustvo koje ga je naučilo mnogim stvarima, a na koje je posle dodao otkriće da treba pobeđivati sebe i da treba prihvatiti tuđu ruku i rame, a ne stalno biti usamljen na prvim frontovima. Otud onaj drugi plan i izbacivanje iz kadra jer skromnost kod njega predstavlja dostojanstvo, a ne gordost i predrasude.

On govori onako kako misli i oseća, slušajući i prateći sebe, ali u normalnim i prirodnim potrebnim okvirima. Ipak uprkos toj harmoniji do koje je došao, njegov temperament je buran i impulsivan, ne prek ali ekstrovertan, glasan, rodoljubiv i buntovan s razlogom. On reaguje srcem jer ga prećutkivanje, taloženje, okretanje glave i poricanje čine nezadovoljnim, nemirnim i nespokojnim. Glasno kaže šta misli, šta oseća, šta želi I smatra da je ta iskrenost još jedna dobra smer ka onom mirnom snu. Posledica uvek ima, ali ih prihvata jer samo tako može da bude svoj, ako ne stišava i ne guši svoju reč, mišljenje, stav i osećaj.

Predhodna tema je otvorila fioku u koju su spakovane Trifunovićeve emocije, suočavanja, razgovori sa samim sobom, razmišljanja iz kojih se trudi da proizvede konstruktivne zaključke i preispitivanjem dođe do rešenja o ipsravnosti ili neispravnosti svojih postupaka, odluka, reči i izbora. To nam otkriva još jednu važnu i intezivnu boju njegovog portreta jer on jeste čovek koje suze smatra snagom, a ne slabošću i koji se trdi da pre svega prizna određene stvari, jer samo tako izlazi na čistinu i može da stane iza svega što se može videti na njegovom licu, dopuštajući da i drugi to vide, to je njegov put do iskrenosti.

Ponekad on pobegne u bajke i iluzije daleko od stvarnosti, zajedno sa onim dečakom koji nosi drveni mač, viteški san i čizme od sedam milja. Nikad to neće izgubiti, jer zna dok god ima radosti, da ume da se obraduje, nasmeje, dok mu je stalo, taj dečak će biti tu, sve će biti kao u njegovom životu.