Znate onu priču o najboljerm čovekovom prijatelju Haćiku, kada je svaki dan profesora pratio do železničke stanice,gde ga je i dočekivao. Sve do jednog dana kada se profesor nije vratio s posla, jer je doživeo moždani udar i preminuo. Uprkos tome pas se svaki dan vraćao na stanicu kako da vidi svog prijatelja i tako svaki dan 10 godina, dok jednog dana neko od prolaznika mu reče:
„Ne čekaj ga,on više neće doći„…posle izvesnog vremena pas je od tuge uginuo.
Posle očeve smrti od svih ljubimaca posmatram Azrino ponašanje, ne uzima hranu ako je ne povedem sa mnom na groblju, leži i tuguje. Svaki dan odlazimo, jer oseća da više nije živ, ali ljubav je toliiko snažna reč da bi i kamen zaplakao od tuge kada legne na grobu,isto kao što mu je ležala na grudima dok je bio živ. Fali joj, nedostaje, ali ga oseća u vazduhu…tamo negde iza duginih boja, tamo negde.. .tamo daleko …
