Svakodnevno prolazimo pored njih i pravimo se da ne postoje. Nevidljivi i za prolaznike i za sistem, ljudi koji su završili bez krova nad glavom žive svoje živote tiho, teško, tužno i depresivno. Njima je svaki novi dan borba na život i smrt.
Jednostavno ne možete, a da se ne zapitate kako opstaju svi oni „nevidljivi“ ljudi pored kojih svakodnevno prolazimo, dok spavaju na klupi, sede u nekom prolazu ili pokušavaju da se zagreju u ulazu. Čak i ako obratimo pažnju na njih, u najvećem broju slučajeva ih gledamo s osuđivanjem i prekorom. A istina je da svakome kome mama i tata nisu ostavili stan to može da se desi.
Da, da, i vama. I meni. Svakome.
Neću vas daviti pričom o tome kako je proteklo veče, to možete da pogledate – reći ću vam samo da je to bilo najdužih nekoliko sati u mom životu kada sam se nasao na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu gde se nalaze ove tri zene koje su bez krova nad glavom.
Ljiljana žena sa sedom kosom, živela je u Krnjači sve dok joj kuća nije izgorela, od tada godinu dana njen život je na ulici sa psom. Korisnik je socijalne pomoći u iznosu od 10.000 dinara, kaže da su joj ponudili smeštaj u prihvatni dom, ali je odbila jer je ljubav prema psu Mići velika da ih niko i ništa ne može rastaviti. Život je nije mazio, ostala je sama i svaki dan je borba za opstanak. Kaže i kada nađe neki komad garderobe ili namesti karton na beton, više puta je ostala i bez toga jer joj prete da se skloni odatle.
Pored nje bila je još jedna starija žena po imenu Slavica, poreklom sa juga Srbije okolina Leskovca. „Živela sam sa bratom u kući naših roditelja, sve do pre nekoliko meseci kada je izbacio moju torbu sa stvarima i rekao da više nisam poželjna u toj kući, pretio mi kako će me ubiti ukoliko ne odem odatle, pa su sve moje uspomene i dobre i loše ostale tamo, a deo njih ponela u svom srcu. Imala sam rodbinu u Beogradu, misleći da će se neko od njih smilovati dok ne nađem smeštaj, ali su mi svi okrenuli leđa“- sa suzama u očima priča Slavica.
Ratka poreklom iz Bosne udata u Beogradu, majka dvoje dece, boluje od karcinoma na debelom crevu. Podigla je majcu, i pokazala stomak koji je bio zelene boje. Kaže da je za nekoliko meseci sa 95kg smršala 40 kg jer je karcinom uzeo maha i krenuo da se širi po abdominalnom delu. Oseća bolove, drhti od hladnoće jer je beton mesto gde sa svojim prijateljicama provodi dane i noći po suncu i kiši.
„Kada si bolestan, nikome više nisi potreban, porodica me je odbacila čim su saznali od čega bolujem,a za operaciju je već kasno. Izbacili su me bukvalno kao da sam pas lutalica. Ne sećam se da sam se ikada osećala toliko poniženo u životu. Nisam mogla da zadržim suze. Bilo mi je hladno, bila sam žedna, gladna, spavalo mi se i bolela su me leđa. Ali sve je to mačji kašalj u odnosu na psihičku torturu koju proživljavate dok sedite sami, bez igde ikoga na svetu, i pitate se kako ćete da dočekate jutro. Želim samo da ove moje prijateljice Ljiljana i Slavica imaju jednu prostoriju gde će moći da žive sa psom, ja sam se od mog života oprostila jer mi spasa nema – kaže Ratka .„- kaže Ratka kojoj suze iz očiju same izviru.
Neću sad da patetišem kako je ovo iskustvo koje mi je promenilo život, niti kako ću sada svakom beskućniku da ponudim prenoćište, to bi bilo nerealno. Ali barem ubuduće, kad prođem pored čoveka koji cvokoće zubima na klupici, neću da okrenem glavu na drugu stranu. Na kraju krajeva, svest o problemu je prvi korak u rešavanju istog, zar ne?
Marko Spirić
PRIJATELJ PORTALA POKAZIVAČ
Frizerski studio – Nidža M
Vlasinska broj 2 – Vranje
Kontakt: 064/264-9-602
