Radmilo J. Janković, rođen 27. decembra 1973. godine u Leskovcu, oženjen, otac dvoje dece. Nakon završene gimnazije upisao Medicinski fakultet u Nišu, a zatim 1999. godine specijalizaciju iz anesteziologije. Magistrirao 2003., a zatim i doktorirao 2008. godine na Medicinskom fakutetu u Nišu. Aktivni član, a od 2017. i sekretar Evropskog Udruženja Anesteziologa, autor i koautor mnogobrojnih radova u domaćim i svetskim časopisima citiranih više od 900 puta, predavač po pozivu širom zemlje i Evrope, recenzent i član uredništva mnogobrojnih domaćih i stranih časopisa, dobitnik medalje časti Rumunskog društva za anesteziologiju i intenzivnu negu i medalje Srpskog lekarskog društva, organizator Prolećnog Međunarodnog Naučnog Simpozijume iz Anestezije i Intenzivne Terapije, koji se ove godine održava po deseti put u Nišu.
Marko Spirić: Kakav je osećaj biti „svetski, a naš“?
Osećaj biti svetski a naš – ponosan sam na to što sam evropsku i svetsku anesteziju približio Srbiji i našim anesteziolozima. Zadovoljan sam kada vidim da moje kolege i ja možemo pružiti najbolje našim pacijentima i što se tiče opreme a i same kliničke prakse. Na taj način delujemo motivišujuće i na mlade kolege, specijalizante i mlade specijaliste, da od najranijih dana svog specijalističkog staža mogu pružiti pacijentima nešto što će dobiti i u npr.Nemačkoj, Norveškoj, Francuskoj, ali i Americi.
Marko Spirić: Član ste mnogih svetskih i naših strukovnih udruženja, na čelu nekih od njih. Supermen iz našeg komšiluka ili…?
Supermen iz komšiluka-ne doživljavam sebe baš tako, ali ako me tako drugi ljudi doživljavaju nemam šta da dodam. Oduvek se trudim da u poslu dam svoj maksimum i da sa svojim kolegama učinimo ono što je najbolje za pacijente.
Marko Spirić: Uvek se smatra da je rad presudan, da je talenat samo 1% uspeha u sportu. Važi li to i za medicinu?
Teško je reći koliki je udeo talenta, a koliki rada. Kako bavljenje anestezijom i intenzivnom terapijom zahteva i određene manuelne veštine, svakako da talenat ima svog udela, ali jedno je nesumnjivo, a to je da je rad preko neophodan, strpljenje ukopčano sa motivacijom, konstantnim učenjem i usavršavanjem kao i implementacijom novina u svakodnevni klinički rad.
Marko Spirić: Kada se pročita Vaša biografija, biografija uspeha, neko bi pomislio da se nalazite na vrhuncu karijere. Međutim, Vaše godine govore da je plodna karijera tek pred Vama. Kako se Vama to sve čini i koji su Vaši kratkoročni i dugoročni planovi?
Spletom srećnih okolnosti 1999., dok sam ja još obavljao lekarski staž u Kliničkom Centru u Nišu, počela je prva akcija zapošljavanja ljudi sa visokim prosekom, pa sam tako i ja dobio posao, a za specijalizaciju odabrao anesteziju. Nakon toga sam i magistrirao, doktorirao i postao jedan od najmlađih doktora nauka i najmlađi sef katedre za Urgentnu medicinu…dalje moje napredovanje se odigravalo munjevitom brzinom, te sam eto sa 44 godine došao do samog vrha evropske anestezije i postano sekretar Evropskog Udruženja Anesteziologa. To zaista jeste ostvarenje mojih snova, ali preda mnom stoji još dosta vremena i obaveza koje želim da ispunim u narednom periodu a to su da iza sebe ostavim legat mlađim generacijama, da budu ponosni na svoju profesiju, svoju specijalizaciju, kuću u kojoj rade. Da mlađe kolege uverim da su snovi dostižni kroz uporan rad, posvećenost, stručno i intelektualno poštenje. Boriću se za svoju profesiju i mlade lekare dokle god ne budem siguran da će naslediti jedan obrazac ponašanja koji garantuje da će se nove generacije osećati sigurno i poštovano baš onako kako su se oni osećali kada su bili pod mojim pokroviteljstvom i mentorstvom.
Marko Spirić: Šta ste mislili da ćete postati kada ste bili dete? Da li ste kao dečak maštali o belom mantilu?
Ne, nisam sanjao o belom mantilu. Ja sam čak tokom svojih gimnazijskih dana imao i svoju muzičku rok grupu u kojoj sam bio pevač, bavio sam se i košarkom, uglavnom sam stremio oblastima gde je moguće iskazati kreativnost i intelektualnu slobodu. Iskreno nisam verovao da ću upravo u medicini dostići i pokazati svoj intelektualni i etički maksimum. Isplatilo se.
Marko Spirić: Imate li uzore u Vašoj struci?
Kada sam upisao specijalizaciju moja velika podrška i motivacija za napredovanjem bio je, sada već pokojni, prof. Slavko Konstantinović. Bio mi je kao drugi otac, uvek će imati posebno mesto u mom srcu. Ne prođe dan da se ne setim njegovih saveta i motivacije. Nekoliko dana pred odlazak u penziju na jednom od naših poslednjih zajedničkih dežurstava bez ikakve dileme predvideo je šta će se sa mnom i mojom karijerom događati narednih godina. Ostao sam sa knedlom u grlu, zapanjen i ponosan…i nakon nekoliko godina njegove mudre reči su se obistinile. Nažalost nije dočekao da me vidi na vrhuncu karijere koju je on očinski utabao. Često sam se u najtežim profesionalnim trenucima sećao njegovih reči „vrlo brzo ćeš ti sve ovo ovde prevazići, Niš, fakultet, Klinički Centar, potom će ti Srbija skinuti kapu i postaćeš svetski poznati anesteziolog“…. i ne tako kasno, sve se tako i dogodilo. Puno sam u anesteziji naučio od pokojnog Slobodana Mitrovića, sjajnog anesteziologa i izuzetnog čoveka. On je bio moj uzor. Pored njega sam naučio da su sigurnost, racionalnost i staloženost u donošenju kritičnih odluka u ovom teškom poslu najvažniji. Mislim da ga u nekim stvarima još uvek nisam dostigao.
Marko Spirić: Šta Vas je na lično, a šta profesionalno najviše do sada učinilo ponosnim?
I u jednom i udrugom smislu ponosan sam pre svega na svoju porodicu koja je bila uz mene sve ovo vreme, jer je nesumnjivo da svako profesionalno zalaganje oduzima nešto na ličnom planu. U mom slučaju to je vreme koje ne provodim sa suprugom i sinovima u obimu u kome bih ja to želeo, mada se trudim da svaki trenutak sa njima bude ispunjen i pre svega kvalitetan. Sa druge strane, profesionalno sam, naravno, ponosan na sve svoje uspehe, koji su se, eto nizali kao bi čovek samo mogao poželeti, jer ipak postoji ona narodna izreka „najteže je uspeti u svom gradu“. Ponosan sam i na to što anestezija u Srbiji podleže evropskim standardima i što je konačno dobila status kakav joj pripada i kakav zaslužuje.
Marko Spirić: Niš polako dobija još jedno zaštitno lice – Vas. Kakav je osećaj u ovom trenutku biti dr Radmilo Janković?
Biti Radmilo Janković nosi sa sobom, pored svega lepog i veliku odgovornost. Biti pomoćnik direktora, direktor Klinike za Anesteziju i Intenzivnu terapiju, član mnogobrojnih udruženja, recenzent u časopisima, profesor i mentor lekarima na specijalizaciji, zahteva mnoga odricanja, malo slobodnog vremena za privatni život, pre svega porodicu, ali i osećaj satisfakcije kada znate da svi ti mladi ljudi uče od Vas, što deluje dodatno u motivacionom smislu da budete što bolji u svojoj struci i pružite im što bolju mogućnost da uče i rade anesteziju na svetskom nivou, koju je svakako moguće primeniti i u Nišu.
Marko Spirić: Veliki broj naših mladih ljudi, pogotovu školovanih i stručnih, traži put boljitka u inostransvu. Vi ste odlučili da ostanete. Koja je Vaša poruka mladima?
Jedinstvena poruka ne postoji osim da moraju da rade na sebi i svom usavršavanju, da se trude i veruju da će to biti prepoznato. Moja životna priča nesumnjivo deluje inspirativno za ostanak jer su u našoj zemlji moj rad i trud ipak valorizovani uz, ipak, brojne opstrukcije i sputavanja koja su, nažalost deo naše svakodnevnice, a naročito se tiču postupanja na akademskom planu. Nažalost, to je i danas moguće u sistemu koji nije baziran na striktnim kriterijumima i jasno definisanim principima, nego na modelu snishodljivosti, nezameranja i povlađivanja Eto, na mom primeru, američki san se može sanjati i u Srbiji, te se marljiv trud, rad, upornost i strpljenje mogu itekako isplatiti bilo ostali ili otišli.
Marko Spirić
