„Ako se ikada vratiš i tišinu razbiješ zvukom svojih koraka, ako kreneš prema meni, a to ti nebo dozvoli. Čekaću te. Kao što sam to činio prethodnih vremena. 😭
Ako se ikada vratiš i ja opet budem imao tatu znaj da te neću moći opet pustiti da odeš kao što sam prvi put. Previše se tuge skupilo u meni tvojim odsustvom. 💔
Ako mi nebo to dozvoli pa te još jednom zagrlim 💭💦. Duša bi mi pronašla mir, a tuga kojoj robuje moje telo, bi pustila isto, na slobodu. 😞😢
Ako se nekada vratiš i ugledaš mene na onoj istoj kapiji, na kojoj si, odlazeći od mene, ostavio duboku tamnu prazninu i tihi vapaj moga bića, da te nikad ne izgubim. Nemoj da te uplaši moje umorno lice, poneka bora više nego sam ih ikada imao i moje setne oči. To se moje telo teško mirilo sa tvojim odlaskom. Ako se vratiš, tata moj, zamoliću te da me ne budiš. Večno bih ostao u tom snu, u kojem te imam. U toj večnosti se gubi moja tuga. U toj večnosti ja imam tatu“.💭
Marko Spirić
