Na fotografijama izgleda kao da leti. Pa, u neku ruku i leti. Kragujevčanin Marko Pavlović već punih 15 godina bavi se ekstremnim sportom, jednim od najatraktivnijih ali i najopasnijih, visinskim skokovima (high diving).
Pre desetak dana pobedio je na Memorijalu „Pajo Potežica“ u Prijepolju. Trofej mu je doneo skok sa stene i let od 16 metara u Lim u konkurenciji 13 skakača iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Republike Srpske i Srbije. Na istom takmičenju pobedio je i pre dve godine (prošle nije održan zbog korone). Sudije ocenjuju elemente pri izvedbi skoka: stav na skakaonici, odraz, let i ulazak u vodu, pojašnjava nam on kako funkcioniše bodovanje u ovom sportu.
Marko Pavlović (44) radi kao spasilac na Gradskim bazenima u Kragujevcu pri SPD „Radnički“. Ekstremnim sportovima se bavi već decenijama: vozi mauntin bajk, priznati je triatlonac, skakao je bandži džamp na beogradskoj Adi… A visinskim skokovima je počeo da se bavi sasvim slučajno.
Kao učesnici tradicionalnog tandem biciklističkog maratona Kragujevac – Mostar bili smo 2004. godine gosti na ceremoniji otvaranja obnovljenog mosta. Tada sam prvi put gledao skokove uživo. Dopalo mi se. Naredne godine, ponovo na istom mestu dobio sam ideju da skačem i sledeće, 2006. godine sam prvi put i skočio – priseća se Pavlović koji je svoju „letačku“ promociju imao baš sa slavnog mosta u Mostaru sa koga će kasnije skočiti još tridesetak puta.
Pre svog skakačkog „vatrenog krštenja“ nekoliko puta je skočio sa skakaonice (10 metara) Gradskih bazena u Kragujevcu gde radi i to mu je tada bila jedina priprema.
U pitanju je čist adrenalin i ja taj osećaj ne mogu da opišem i objasnim rečima, iskren je on.
Taj početni adrenalin još uvek ga drži posle pune decenije i po. Skakao je svuda u okruženju gde se ova takmičenja održavaju i to više puta: u Sloveniji (Soča, Krka…), Bosni (most u Mostaru, sa vodopada u Jajcu u reku Plivu, sa Višegradske ćuprije u Drinu, Banja Luka u Vrbas…), Crnoj Gori (Mojkovac, Kolašin i Podgorica – u Moraču sa Vezirovog mosta i u reku Cjevnu) i Srbiji (Užice – sa Starog železničkog mosta u Đetinu, Prijepolje – sa stene u Lim i Kragujevac – Šumaričko jezero i Gradski bazeni). Skokove ne broji, kao što ne vodi ni evidenciju trofeja a osvojio je stotinak pehara ili kako on kaže „podijuma“.
Najviše volim skokove u reku Soču jer je priroda prelepa i pravo je zadovoljstvo uopšte biti tamo a kamoli još i skakati, kaže Pavlović, napominjući da se u Sloveniji se ne skače samo tradicionalni skok – lasta (tradicija iz Mostara stara 450 godina), već i salto skokovi, kao i „sve ono što ti znaš da skočiš“.
Po njemu nije bitno da li je visina 10 ili 20 metara.
Najopasnije je kada je plitko zbog doskoka i kada je mutna voda, što je problem i za skakače kao i ronioce koji su obavezno prisutni pri svakom takmičenju, ističe naš sagovornik.
On nikada nije odustao sa skakaonice. Ipak, dešavalo se da odustane pre samog izlaska na skok kao u Mostaru pre nekoliko godina.
Dan ranije je bila strahovita oluja i pljusak. Neretva više nije bila bistra već potpuno braon-crna, valjala je balvane i nije bilo bezbedno. Takođe smo jedne godine svi odustali na vodopadu u Jajcu jer su pljuskovi naneli pesak pa je korito Plive postalo duplo pliće, nabraja on.
Inače, nikada se nigde ne skače dok ronioci ne provere dno. Pavlović, i sam ronilac, potom proveri dno na mestu „ulaska u vodu“ još jednom. Neostvarena želja mu je skok sa „Red bulove“ platforme u Mostaru, gde se na visinu mosta (21 metar) dodaje platforma od šest metara. Za sada je njegov rekord 22-23 metra sa Mosta slobode u Novom Sadu.
U Srbiji se treninzi u ovom sportu svode na četiri meseca: maj je rezervisan za takozvani „suv“ trening – gimnastiku, dok se ostala tri vežba na bazenskim skakaonicama.
Skokovi u vodu su implementirana gimnastika. Sve što skakač pri letu izvede su gimnastički elementi: vijak, salto… To je osnova kao što je za fudbal trčanje, smatra Pavlović.
Pri visinskim skokovima u vodu konstitucija i muskulatura takmičara mora da „podrži“ udarce pri ulasku u vodu.
Sa visine od 20 metara udaraš u vodu brzinom od 80 kilometara na sat. Tada je voda mnogo tvrda i može da polomi kosti, napominje on, dodajući da ko nije pripremljen može da nastrada pri skokovima sa mnogo manje visine.
U Srbiji se ovim ekstremnim sportom bavi desetak ljudi. Sem njega iz Kragujevca još Marijan Milanović, Goran Bojić i Lana Marković (Beograđanka koja se doselila u Kragujevac), nekoliko momaka iz Užica i jedan iz Valjeva. Pavlović ne zaboravlja da pomene da je nekada najbolji bio Borko Miladinović iz Beograda, koji se pre nekoliko godina povukao.
Marko Pavlović je nedavno pobedio u Sloveniji u Novom mestu gde se skakalo u Krku.
Svaki put kad skočiš osećaj je različit. Zavisi od ambijenta, konkurencije, trenutnog raspoloženja, publike… Skok sa 15 metara nije isti ako ga skačeš pred pet hiljada ljudi ili na treningu gde je njih troje. Ja ću da skačem dokle god uživam, dok me „radi“ taj adrenalin i lepo mi je, iskren je on.
Svestan je da je ovaj sport atraktivan ali izuzetno opasan. Pre pet godina prilikom skoka u Drinu u Zvorniku poginuo im je prijatelj.
Ekstremni sport je nešto za šta svako mora svojevoljno da se opredeli. Za razliku od drugih sportova mi ne želimo da se on omasovi i da privlačimo ljude da se njim bave, iskren je Marko Pavlović za kraj.
Priznaje da „kad neko njegov skače“ on dok gleda ima mnogo veću tremu i više se sekira nego kada je sam na skakaonici. Pošteno, po njemu, odgovornost je tada sasvim drugačija.
Takmičar i trener u triatlonu
Za Marka Pavlovića visinski skokovi u vodu su hobi. Njegov sport broj jedan je triatlon u kojem je dobio nacionalno priznanje i titulu zaslužnog sportiste.
– U triatlonu sam osvajanjem zlatne medalje na evropskom i srebrne na svetskom zakružio svoju profesionalnu sportsku priču – kaže Pavlović, koji je danas trener u ovom sportu.
Osnovao je Klub ekstremnih sportova „Kragujevac“ koji je član Srpske triatlonske unije. Trenutno kao trener triatlona sprema najbolje mlade triatlonke Srbije na Fruškoj gori.
