Ne izlazim na površinu, moja kalvarija hladna je i oštra poput dijamanta, ali uživam u pričama onih koje odvlačim u dubinu planetarnog jezgra. Plešem u baštama tanatosa i mirišem na hrizantemu. Iako nisam ovladala osnovama čula mirisa, svoju pretpostavku prepuštam vašim iskusnim nozdrvama. Pisane su knjige, komponovane melodije, oslikavani kanvasi o zastrašujućoj meni. Tvorac pripovetke čije redove utiskujete u mrežnjače, sačinitelj umršenih sintagmi, dodelio je svojstvo naratora veličanstvenoj meni. Ograničena gramatičkim rodom, dopuštam tvorcu nevešto portretisanje moje bestelesnosti.
Olovni oblaci počivaju na glavi stoletnog platana. Groteskna krošnja pruža suvonjave grane, poput šaka željnih da osete mreškanje nebeskog svoda. Nevešta u određivanju godišnjih doba, rekla bih da je zima. Beličasti pramenovi uspinju se iz vlažne usne duplje, izvijaju u sićušne piruete, a potom iščezavaju. Ljudi, čudesne mašine za okrnjene snove, jezde besciljno u jedinstvenom mimohodu. Pepeljasti pupoljci rastu između njihovih usana i napuštaju matičnu toplotu. Viđala sam ih u prstohvatu nikotinskog dima, međutim, nisu odabrali da ga se ratosiljaju. Kako priču ne bih pretvorila u kritiku modernog čovečanstva, stoletni platan zahteva podrobniju narativnu dekoraciju.
Podnožje drvenog gorostasa sredinom avgusta, osluškujem Čarobni breg Tomasa Mana o putešestviju Hansa Kastorpa, inženjera parobrodarstva iz Hamburga. Bilo je ovo godinama unazad. Trinaestogodišnji tvorac ove pripovetke, još uvek nesvestan priča koje ispunjavaju njegove dlanove, bori se sa teškim redovima nemačke literature. Oduvek sam uživala u žilavoj unutrašnjosti Manove knjižurine, ali ubrzo sam shvatila da je trinaestogodišnji čitač ne razume, zalogaj Manovih rečenica zastajao je u dečačkom grlu u pravilnim vremenskim razmacima. Strpljivo je čitao, prativši tekst kažiprstom u grčevitom naporu da stravična misao ne izmakne njegovim zenicama. Čitao je glasno, želeo je da nadmaši solilokvij zelenog lišća, njihov raskošni lament nad poslednjim letnjim nedeljama. Divila sam se odrešitosti, pokušavala da shvatim njegovu pekulijarnost, odvažnu aroganciju. Kako se samo usuđuje?
Detetu je mesto na igralištu, njemu je mesto u roditeljskom zagrljaju, ono nije dizajnirano da istražuje klasičnu književnost. Konzumirao je simbolizam, jezikom opipavao rečenične akrobacije, gutao višesložne pojmove.
„Deda, deda, čuješ li ti ovo? Neverovatan je Kastorp, čuješ li me?”, dete je progovaralo iz krošnje usplahireno.
„Čujem najdraže moje, slušam te.”, starac je toplo odgovorio.
„Voleo bih da sam Kastorp, da imam poznanike poput Setembrinija i Nafta, da zajedno istražujemo Berghof.”, nastavljao je uporno.
„Nadam se da ću poživeti dovoljno dugo da upoznam tvoje junake, junake koje osmisliš i oživiš na papiru.”
„Bojim se da ne bih umeo da napišem knjigu, deluje to kao velika obaveza. Nisam siguran da mogu.”, dete je sa iskrenim žaljenjem odgovorilo.
„Sve što želiš, ako to činiš iskreno i dosledno, ostvariće se najdraže moje. Velika je to obaveza, ali i privilegija.”
Sedeo je na drvenoj klupi u podnožju platana, osetila sam vibracije u grudnom košu, treperavi mišić ulivao je život u njegova tkiva. Dolazio je da sluša čitača u krošnji, prvorođenog unuka. Uživao je u njegovom glasu, neutaživoj želji da upozna raznovrsne priče i univerzume. Posmatrala sam kako uklanja koru sa pomorandže, brižljivo priprema sočne kriške za unuka. Mirisne prste provlačio je kroz srebrni busen kose.
Bio je to poslednji avgust u krošnji stoletnog platana, Čarobni breg ležao je na prašnjavoj polici u napuštenoj porodičnoj kući. Sećam se očaravajućeg plaventila starčevih dužica, skerletni jezik kvasio je usne u brzim potezima, hrapavo disanje ritmično, usporeno. Prislonila sam svoje čelo na njegovo, izgovorila citat iz Manove genijalne inkarnacije. Grč je skliznuo sa tela, prozirna šaka zaigrala poput klatna.
Dočekala sam porodicu sa negovateljima, sedela sam na starčevoj grudnoj kosti udišući svežu hrizantemu, ali nisam osetila njen miris. Posmatrala sam njihova mokra lica, osluškivala hor neutešnih glasova, dozvolila izvođenje rituala.
Čitača iz krošnje nisam videla, ali čula sam njegovo jecanje. Napuštale su ga teške suze, njihov ukus pamtim i danas.
Srela sam ga početkom godine u podnožju platana, ustremio je pogled na grotesknu krošnju. Želeo je da oseti mreškanje nebeskog svoda zajedno sa grimiznim granama. Sićušna pirueta hladnog vazduha zaigrala je na njegovim usnama. Uhvatio je dah između dlanova.
Dvadesetdvogodišnji čitač deluje sasvim odraslo, pomišljam. Na drvenu klupu odlaže Čarobni breg Tomasa Mana i savršeno okruglu pomorandžu. Osmehuje se u šumskoj tišini i udiše vazduh svoje prošlosti, brazde kraj očiju vitopere mladost. Svežanj rukom ispisane hartije ostavlja u krošnji.
„Nadam se da si tu. Verujem, jer ti si verovao u mene.”
Ispustila sam dah, vazdušna pirueta iznova je zaigrala. Bila je ovo jedinstvena prilika kada je smrt pripovedala o životu.
Čitala sam u krošnji, čitala priču o starcu i detetu.
Jedno zauvek za tebe, 2009.
