Kažiprstom ispituje štampu na ugovoru, trljajući slepoočnicu jagodicama lepljivim od prstohvata neodlučnosti. Limena pepeljara ispratila je pramen dima čija nit leluja ka mračnoj tavanici.
Dnevni boravak u Balzakovoj beše osvetljen slabašnim trakama svetlosti i čini se da one potiču ispod crvenog abažura ugaone lampe.
Vlasnik posmatra užareni pupoljak cigarete, verovatno zapanjujuće dugo, ipak glas sagovornika vraća ga u sadašnjost.
„Dakle, imamo dogovor? Pristajete da vaša priča postane tuđe vlasništvo?”
Ustremio je pogled na gospodina čije zašiljeno lice odaje utisak nelagode.
Tanušna usna podrhtavala je u kratkom naletu nestrpljenja, a način na koji je milovao rukohvat fotelje postao je nesnosan.
„Gospodine, vi ste pisac iz senke, zar ne?”, rečenica je poprimila grublji ton.
Povlači poslednji dim i iznova ispituje tavanicu, uhvaćen poput muve u vešto ispletenu paukovu mrežu. Prve reči klize sa njegovog jezika.
„Očekujete od pisca da olako napusti svoje delo, imajte strpljenja.”
Odričem se intelektualnog i emotivnog vlasništva u korist književnog napretka drugih, dužnost i privilegija pisca iz senke plemenita je i bremenita.
Iščitava uvodne redove ugovora sa ukusom gorke žuči u grlu.
Prinoseći vrh nalivpera hartiji kako bi naškrabao inicijale u podnožju stranice, postaje svestan okrutnog lepršanja šupljeg mišića u grudima.
Pokušava da osmisli unutrašnju onomatopeju sopstvenih otkucaja, razmiče usne u oblik elipse i proizvodi zvuk. Smeh ispunjava jednosoban stan u ušuškanoj novosadskoj ulici.
***
Svojstvo sveznajućeg pripovedača oduvek je izazivalo određenu dozu straha i autoagresije.
Pisac raslojava svoje biće u želji da stvori nesvakidašnju priču, kompleksnu radnju, junaka koji zadržava deo njegovog karaktera. Često se zapitamo ima li pisac stalno obličje ili podleže agregatnim stanjima poput prirode koja ga okružuje? Neretko je u svojstvu pisca gubio inspiraciju, a sama pomisao na užareni ekran ispunjavala ga je nemirom. Treperava vertikalna linija rugala se njegovoj situaciji duže nego što bi želeo da prizna.
Višedecenijsku dilemu stvaralačke blokade rešavao je noćnim šetnjama kraj Dunava, jer je melodiju čempresa na suprotnoj obali smatrao privilegijom progonjenih. Zavet na pisanje u tišini prihvatio je kao mladić i bila je to njegova revolucija protiv propasti autora koji su ostali u anonimnosti. Njegovi rukopisi postali su proslavljeno vlasništvo drugih i neopoziv dokaz da revolucija jede svoju decu.
Prolazio je pored izloga gradskog kafea u želji da zapamti likove i mirise ljudi ili ipak vrcavi ples kafenih šoljica u njihovim rukama. Beležio je izglede profila, vitoperenje usana, širenje nozdrva, dodir žice na duguljastom vratu violine i kože na tuđim prstima.
Dlanovi umazani pruskim plavetnilom odavali su identitet skribomana.
Bočicu plavog mastila dobio je od Žakline, pokojne supruge. Beleške o njoj bile su njegovo sidro, ovozemaljska težina, borba za opstanak. Rahmanjinov, nedeljno jutro i miris crnog čaja na njenim usnama.
Ispisana još jedna stranica, zarobljena uspomena, o lepoti koje više nema.
***
Dugogodišnji staž podučio ga je tehnikama zadržavanja manuskripta.
Nenamerno prolivanje soka od ribizle, tragovi od turske kafe, svesno izazivanje požara i slična zlikovačka metodologija… Njegov zadatak nalagao je ispisivanje isključivo stotinu stranica autobiografskog teksta o životu novosadskog pisca iz senke.
Sastanak sa gospodinom koji je njegove usluge vrednovao desetinama hiljada dinara, organizovao je svakog prvog petka u mesecu u zabačenom lokalu u Šekspirovoj.
Odabir ulice počiva na činjenici da postoje neproverene sumnje, a koje su govorile u prilog tome da je Šekspir imao ličnog senkopisca.
Da li je to bio Kristofer Marlou, Evdard de Ver ili ipak Ser Frensis Bejkon? Nevino je srkutao crni čaj spravljen od Camellia sinensis, a potom bi usledilo unapred isplanirano opravdanje.
„Izvinite gospodine, ali morao bih da produžim rok, Rahmanjinov je rasparčao devedeset devetu stranicu. Budite uvereni da se strašno osećam ovim povodom.”
„Rahmanjinov?”, sagovornik je uzvratio preko oboda vinske čaše.
„Rahmanjinov, moj ljubimac, šetlandski ovčar.”
Istina je bila da je devedeset devetu stranicu rukopisa pojeo on, ozlojeđeni pisac iz senke koji ne poseduje kućnog ljubimca. Pažljivom posmatraču možda je promakla sićušna mrlja pruskog plavetnila na rubu gornje usne. Te večeri odlučuje da će rukopis nasloviti: „Kvaka 99”.
***
Randevu u Šekspirovoj ponovio se tačno jedanaest puta.
Crni čaj, Rahmanjinov i besno rukovanje postali su svojevrsni algoritam.
Umeo je da dočara ukus i hrapavu stukturu sažvakane stranice. Prvobitno gorka kap mastila lagano je prelazila u slatkasti opijat, poput jabuke pržene u šećeru na uličnom vašaru.
Mokra papirna lopta ponirala je u njegovo grlo i bilo je u samom činu određene ekstaze.
Novosadski pisac iz senke zapao je u komatozno stanje usled pretećih doza cijanida u krvi.
Prusko plavetnilo imalo je u svom hemijskom sastavu otrov koji je podmuklo preuzeo vitalne centre. Okrutno, zar ne?
Prikačen na respirator u bolesničkoj prostoriji intenzivne nege, veštačka pluća disala su umesto njegovih. Okovan dugonogom raspevanom aparaturom, vodio je dugometražne monologe o lepoti jutarnje šoljice čaja, šarmu austrougarske starogradnje, šapatu dnevne štampe na jesenjem povetarcu, hučanju vozova na železničkom mostu… Postao je neverovatan gubitnik, zarobljen na čistilištu svojih promašaja.
Gospodin koji je polagao zakonsko pravo na izvesni manuskript obišao je stan u Balzakovoj ulici narednog prvog petka u mesecu. Okrenuo je kvaku tačno devedeset devet puta posegnuvši za kočijaškim bontonom. Nastupio je u dnevni boravak nakon izvrsnog udarca gumenom čizmom o ulazna vrata piščevog boravišta. Na pisaćem stolu, ispod crvenog abažura, dočekao ga je ostatak rukopisa i šoljica hladnog čaja.
Negde u blizini, gramofon je tužno iskašljavao preludijum Sergeja Rahmanjinova.
