Udišeš noć. Tišina deluje jezivo u osami koja škripi mislima. Udišeš duboko želju izmešanu čežnjom. Krhka stvarnost izgubljene duše daljinama spaja,ako su želje jake žive u nama. Sam si. Tražiš pogled u slabosti želje, u odluci lakomoj, u tišini koja te podseća da se usne usnama lome nežnostima.
Samoća podseća na reči rečene u bolu bole, znaš, označavale su:“Kreni!“ Blede reči pod ljubavi. prolaznost noći odnosi reči. Razmišljaš. Smišljaš. Krhka tišina osetljivim rečima Progovara, bolno ćutanje pojašnjava. Zarobljene reči sudaraju se kroz tvoju i moju tišinu. Mislimo isto. Bole reči . Udišemo noć , tražimo se daljinama.Bučna tišina kaže oduvek si me imao onako, kako si hteo, koliko si dao, koliko si smeo. Tišina poziva korake. U grudima uzdah skriva senku. Oslepele oči traženjem kroz tamu prilike daleke. Nadevam ime samoći, gordost…nemam za nju definiciju , kažem ,slabost je definicija za krhki život kog sebična materija lomi zarobljenim glasovima daljine koje pronalazi tišina. Gorčina slabosti izmešala se u noć sa željom u kojoj se pokajanja sudaraju sa jutrom.
Samoća nas snaša u neizbežnosti životnog kucanja. Čuješ,..čujem… dozivamo se, imamo i nemamo u saznanju da ima ljubavi daljinama koja nas je snašla.
