Tišina govori kroz mene,
možda prebire vreme,
sređuje trenutke,
kroz otkucaje sata,
što večito kasni za tobom,
ili ti za vremenom,
jureći sve oko sebe,
samo za mene nisi
imao svoje vreme.
Govorim tišinom,
tom čudnom milinom,
što me prožima svu,
sladunjavo prolazi jeza,
ta slat što te drži u meni,
a zove se ljubav.
I opet osećam tvoje ruke,
grle me, nose svojim daljinama,
nudeći nesigurna praskozorja,
i sumnje , da ćes opet nestati
kao trenutak, koga zari žar
prejakih osećanja.
A tako nas je vodila nada,
koja ljubavlju remeti
ritam života,
i sve je jača ta sila, i
još više stežu osećanja.
Bojim se ljubavi,
da ne izgorimo,
i nestanemo
u našim daljinama tražeći se
u prostorima gde nas nema…
Tišina i ćutanje beležiće
jedno vreme,
i prejaka osećanja,
dodira bez dodira,
pogleda bez reči,
čežnje i žara…
a bilo je tako malo vremena…