Ti si leptir šarenih boja,
krilima nanosiš prah polena
u treptaju oka što iskricama krase
i paletom boja šaraju po safirnim očima.
U prasku tišine duginih boja,
odzvanja kosmos u svom
prostranstvu, dok ga pogledom
dodiruješ stapaju se safirno
modre boje.
Ti raširiš krila i poletiš,
s cveta na cvet da miriše mešaš,
dok sanjaris o drugom cvetu,
i novom letu.
Nemoćan, umoran,
na čas zastaneš,
predahneš pa kreneš,
i sve bi dalje.
a ja bih da ti
dotaknem lice,
i na hladne oči
spustim poljupce,
dok ti na grudi
ispijam zadnje kapi
kišne rose.
Tugu i čežnju da ti otklonim,
kad osetiš tišinu
da je sklonim,
da ti otvorim staze
sa cvećem,da lakše
poletiš, dok mešaš opojne
mirisne snene, jedan ti cvetić
opeče krila, pa ti bol ne da
da lutaš i da letiš…
Jedna ti suza taknu safirno oko
do same duše usnule
ogrnute smehom lažnim
i licima prolaznim,
a`l ti ne hajes, daljina te poziva,
da tamo tražiš drugog leptira,
duša ti je nemirna,
opet ćeš negde širiti krila,
i sve tako dok leptir živi,
nikada neće da se smiri.