Jak si, ako odgurneš prošlost,
zahvališ se uljudno vremenu
i kreneš daljinama da svojim maćem
preseku sećanje, usmere te tamo
gde dodir ljubavi sreću donosi,
i nežan očaj te mami da pokosiš
silu ljubavi pohlepnu, nadjačan željom,
koja um ćutanjem zatvara,
umorile te borbe, odmoriće te prirodan život
u kome prepoznaješ blago
koje te čini srećnim,
struj ti krv susretom pogleda
pod kojim letiš daleko nadom
pušten slobodi na volju,
ponesen susretom, prestaje strah
odenut danom iscrtanog lica iskrenosti,
opušteno oblikuje telo telo,
gledaš u mistiku mekoće osećaja,
siguran si u to što osećaš u sebi,
u to što vidiš u očima
u kojima ti je duša.
