Dan započinjem sa tobom, jer si moja prva pomisao, moje buđenje, moj osmeh, osećaj koji me stiska i preplavljuje, talas emocija, koji vlada nada mnom, prepliće radost, tugu, želju i bol, koji grle dušu, kada nedostaješ jako. Teške su misli, željna sam stvarnosti, pogleda modrih očiju, iz srca u srce. Ni tuga, niti bol, te ne brišu, a svakim danom, govorim sebi: „Proći će, vreme čini svoje“! Vreme ide, ništa se ne menja, još uvek si tu, na istom mestu, sa istim osećajem i samo dani u nizu, i ti, kao deo niza vremena.
