Najlepše pričamo ti i ja kroz poeziju,
jer jedino kroz nju granice
daljine ne postoje, nameće ona
svoje snove i zakone,
u njima mir za tebe, u polju ljubavi
i zenici duše, u srcu koje te ljubi
dok ti obilaziš planetu
vetropire moje duše,
u krugu svoje pohote
tražiš zvezdu za sebe,
sebično osvajaš planinske vrhove
i lomiš srca prolaznih duša,
zaobilaziš sopstveni nespokoj
u stalnom traženju sebe,
ne pomisliš da neko traži i mene,
u želji da dopre do moje duše,
piše mi stihove i traži prostor,
da zbaci tebe sa svog mesta u meni,
rado bi tebe da zameni,
trudi se uporno da dopre do mene.
Od tebe kreće vatrena kometa,
sudar dve strasti
bez bajoneta,
velika, nepregledna
ljubav je u nama
omeđena točkom
životnog kruga,
ma nisi dobar, znam,
znaš i ti, da nisi za mene,
ali ne mogu protiv sebe,
ni protiv ljubavi da se borim,
kako protiv nje
kad mi je donela tebe?
I pričamo ti i ja
kroz poeziju,
to ničemu ne vodi,
ti teraš po svome,
ja imam svoje principe
nezavisne od ljubavi,
kako ja tebi ili ti meni
možemo jedno drugome
ugoditi, kad granice ljubavi
postaviljaš ti i namećeš,
bespravna je to ljubav
u suzi zenice moje duše.
