Noćas snovi postaju java,
zanemarene nežnosti
odrečiče predrasude razuma,
predavanje u noći odjeknuće
arijom ljubavi ispisanom
blistavim zracima Meseca.
Ovog puta želim da te volim
i osetim zadovoljstvo
koje pomera moja čula,
dok se stiskam uz tebe
i ne skrivam uzbuđenje,
gubeći samokontrolu
u dodirima što plamte
po meni, ne misliš na sutra,
u tvojim zenicama sam ja,
samo mene vidiš i osećaš,
upijaš me kroz želje, voliš,
uzimaš, daješ, ne prestaješ
da me obavijaš željama,
najsporije što možeš.
Izgaraš u predaji duše i srca,
nemo kradeš trenutke
noći ljubavi koju moliš
da produži senkama vreme
u neka nova sutra,
ubija te noć, i njen greh
jasno ti je da gubiš
u svakoj sekundi sebe,
zaslepljen postojanjem
mene u tebi,
prihvataš snagu ljubavi
kroz kišu mesečine
utisnute tragovima
noći na našim telima.
