Sunce dolazi sa nezaustavljivim željama koje stvaraju bol iluzije za nečim propuštenim, koje ne ispušta misao u svakodnevnom životnom ritmu.
Očara trenutak, slomi ti ego, postaneš žrtve njegova, u pogledu nasmejanih očiju u kojima kreče slobodan stih tvoje raštimovane poezije ljubavi. Ograničava te razum, suzbija vreme metodika ljubavi, postaje svakodnevna rutina misli u koje veruješ, a ne smeš, jer ne vode ničemu. Ta nosivost tereta u tebi breme ti je teško. Smeješ se svojim banalnim glupostima, a slabosti su ti najveće,baš iz tvog vlastitog hrama duše, hraniš se njima, a ipak bi da ih se kloinš, da možeš. Sve radiš prirodno koliko i pogrešno, a opet se ne zaustavljaš, niti se menjaš. Na pamet ti ne pada da se pitaš dokle tako, čemu vodi nepouzdani most kroz koji prolaziš. Praktika labilnosti vremena ti razjeda poslušnost uma.
Improvizuješ sreću, veruješ u nju, zaboravlja bitnu činjenicu, svetost ljubav je frekvencija izmešanih pobuda u želji kojom se hrane dva tela. Haos ne pravi red, već raspored vremena koje ne trpi čekanja. Umetnost i umešnost, osvete se za propuštenim prilikama, ne trpe kajanje, niti daju izbor, izbor ti je trenutak koji dopuštaš sebi ili gubiš.
Hrabar si ako kao lahor lagani razliješ nežnosti u ljubavi koja stvara pobunu u tvoje samozadovoljstvo pod kojim ne iščezne nakon dodira noći pretočene u dane, već ispruženom rukom stvara dodatne mogućnosti primljenog anestetika koji te lovi u svoju mrežu,a ti, praviš se da ne primećuješ, dok svesno postaješ ulov trenutka nezaustavljivih želja.
