Ako se desi da me zaboraviš, ja tebe neću,
ostaćeš u mojim pesmama,
znaš da si bio inspiracija,
za ljubav , bilo u ljutnji, sreći ili besu,
delili smo ti i ja raspoloženja,
moja je trepeo papir,
a ti si bojio stupce rima,
svaka emocija oslikala je svoju pesmu
i dala istoriju poezijama.
Mnogi su se divili pesmama,
nikada nisam znala da li se pisanje
dopada i tebi, bio si večita
moja zagonetka od početka,
neko kome se divim,
i ko me najviše ljuti,
jedini koji iznađe način da ja poludim,
iskočim iz kože pa otrpi i poezija moj hir i manu,
pokažem eto svoju lošu stranu,
pa opasna pesma bude napisana u ljutini,
u kojoj bi da te zgazim toliko te mrzim i volim.
Ništa nije večno, ni ljubav niti stihovi, a ni vreme
koje nas ponese , ali znaj,
više nikome neću pisati rime nakon tebe!
Prestaće onda , kada te ne budem imala više,
i ne ljuti se različitim temama iz dana u dan,
one daju svežinu, a nisi baš ti u svakoj temi,
ne traži svađu, ne budi malo dete,
gledaj me očima koje me poznaju kao niko,
pusti stupce, menjaju se stalno.
Ljubav je u meni ista, ne nerviraj me.
Ako rešiš da me zaboraviš i obrišeš
gumicom da ne postojim više za tebe,
obećaj da ćeš me sačuvati u sebi,
onakvu kakva jesam, i da nikad ništa ružno
o meni izgovoriti nećeš, samo to te molim ,
sačuvaj me za sebe, onako kako si od početka.
Bila sam iskrena, ljubav nas ponese,
zaboravimo se, u njenom grehu,
ja ću te sačuvati u sebi zauvek,
a stihove ako čitaš, rećiće ti ono što sam želela,
a nisam mogla da kažem kao i ti,
a znali smo oboje…
