„Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije od drugih, nego zato što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo po zemlji“ – Jovan Dučić
Ljubav se desi, bez da nas pita za dozvolu da li sme da se useli u naš život. Zavoleli ste nekoga ko ne može biti vaš? Imaju li takve veze budućnost? Da li ljubav na kraju pobeđuje, baš kao u filmovima i romanima? U ovom članku možete da pročitate anonimne priče naših čitaoca o zabranjenoj ljubavi.
„Upoznali smo se sasvim slučajno na fb-u u avgustu 2012. god. Već 15. septembra iste godine otišla sam kod njega u goste, i gle čuda- ostala! Toga dana kada sam izašla iz busa, čim smo se ugledali oboje smo znali da je to-to. Savršeno dobro smo se slagali u svemu, vrlo brzo smo jako dobro upoznali jedno drugo, zavoleli se i pre nego što smo se videli. Uglavnom, dve baš srodne duše. U međuvremenu 25.10.2012god iznenada mi je preminula majka, doživela sam šok i imala spontani pobačaj, bio je svo vreme uz mene ne štedeći ni trunku ljubavi, razumevanja, podrške, pažnje. Taj iznenadni smrtni slučaj uticao je na moje zdrav.stanje, zapala sam u tešku depresiju, ali on me nije puštao od sebe i sve je činio kako bih se ja osećala dobro. Prošli smo zajedno kroz najgore životne krize , bez ijedne svađe, ali njegova majka je sve više bila protiv nas, kao i mlađi brat. Zbog čega je to tako bilo, i šta im je tačno smetalo ne znam ni dan danas. I, onda taj KOBNI 12.05.2015.god. popila sam više vina nego što bi trebalo, zapravo nisam smela uopšte ni piti alkohol, ali on je, po običaju, činio sve samo da sam ja nasmejana ni ne sluteći da će se to veče sve najstrašnijim događajem završiti. Naime, ja ni sada ne znam otkuda te noći meni nož u ruci, krv na rukama..rupe u sećanju, blicevi sevaju sa svih strana. Istina je, da, ubola sam to najdivnije biće nožem! Kasnije sam, u pritvoru, saznala i detalje tog događaja. Ništa ne opravdava moj postupak iako ga se ne sećam. Suđenje u Vrbasu 17.-18.07.2015.godine, on i njegova majka i mlađi brat su tamo. Ja stojim sa dva „čuvara“ i ocem. Nakon svoje nebulozne izjave, njegova majka i brat odlaze, on ostaje. Pauza. On mi prilazi uz dozvolu „čuvara“ i grli me jako, ali nežno sa beskrajno mnogo onoga osećaja „nedostaješ mi!“, obećava mi sam da će me čekati. Vraćam se svojoj kući u noći 12.09.2015. god. Čekao me je, ali kod svoje kuće, kod svojih roditelja, i bez stalnog posla..
..bez ikakve „moći“ da bilo šta učini kako bismo opet mogli biti zajedno. Štampa, internet, kao i njegovi su me odavno najstrašnije „okačili“ po svim živim i neživim „crnim hronikama“. Njegovoj majci je tragičan događaj „dobrodošao“ kako bi se rešila „neželjene“ snaje, i uspela je u tome- po ko zna koji put u njenom životu, uspela je da razdvoji one koji se vole, s’ tim što ovoga puta nije birala sredstva. On i ja dalje kontaktiramo tada, on se krije od njegovih a ja se krijem od svoga oca. Njemu su njegova majka i brat „stavili zabranu“, a meni moj otac. Sredina novembra meseca iste god, shvatamo oboje da to ne vodi ničemu, da je sve protiv nas i da moramo jedno drugo „pustiti“. On odlazi svojim putem, ja svojim. Oboje ulazimo u neku novu vezu i ne kontaktiramo 2 meseca. On mi se nakon toga opet javlja, prvi, nekom tada glupom i neobaveznom porukom, odgovaram mu isto tako..i, kontakt se nastavlja opet- tajno i ovoga puta. Shvatamo da ne možemo zajedno zbog svih okolnosti koje su protiv nas, nismo deca, ali takođe shvatamo da ne možemo ni jedno bez drugoga. Tragično-zabranjeno. I dan danas kontaktiramo. Shvatili smo da smo oboje ogrubeli na emotivnom planu prema drugima, ali jedno prema drugome ne i nikada. Te veze su nam bile tek onako uz dragosti neke, ali iz ljubavi ne. Ne možemo se ni on ni ja više nikada nikome predati onako kako smo to činili jedno za drugo. Ne prođe dan bez kajanja, ne prođe dan, a da se ne čujemo, ne prođe sat bez misli o tome što, kako i zbog čega. Između nas će uvek postojati „ono nešto“ što se rečima ne može objasniti, što i ako bi se nekim čudom objasnilo drugi ne bi mogli razumeti, jer najlakše je osude donositi. Mi se od 17.-18.07.2015. god. nismo više videli, i velike su šanse da se to nikada i ne dogodi- pa samim tim ostaje pitanje i za njega i za mene: Kako bismo obostrano reagovali jedno na drugo kada bismo se videli? Da li bismo ostali prijatelji kao što smo to sada, ili bi nam se vratilo ono prvo osećanje, ono sa autobuske stanice tog 15.09.2012. god…? U neke stvari je možda bolje ipak ne dirati, ostaviti ih da miruju ili ja ipak grešim što sam odustala od borbe, i to baš sada kada sam jača nego ikad? Ne znam, nemam odgovore na to, još uvek ih nemam..“
„Bili smo zajedno 2 godine, i od samog početka je postojao problem za koji ja nisam znala. Radi se o tome da je moj tadašnji momak pre mene bio u vezi sa devojkom kojoj je tata mafijaš. Njegovi roditelji su previše bili zaduženi i imali su velike dugove. Ta njegova bivša je bila zaluđena bukvalno sa njim, dakle samo on i niko više. Kako bi se njegovi roditelji rešili dugova, bilo je dogovoreno da se njih dvoje venčaju. Međutim tu se pojavljujem ja . Onda kako to već ide raskid. Kada se čulo da je sa mnom, počeo je pritisak na njega od strane njegove i njene porodice. Posle nekih godinu dana saznam za sve to, i odlucim biti uz njega, jer kažu, zajedno je lakše. Međutim, tada su padale teške reči, pretnje , od strane oca te devojke, jer to je njegova mezimica i ne sme joj ništa faliti. To se tako vuklo još godinu dana, naša borba za nas dvoje. Iskreno, tada je u meni bilo previše besa, osećanja su mi bila izmešana, ali bila sam odlučna da ne raskidam sa njim. Tih godinu dana me je inat vodio. Jedno veče mi je došao sa kartama za Nemačku, da idemo i da „živimo tamo“. Naravno da sam odustala od toga, jer kroz glavu su mi prošli roditelji, kako bi to izgledalo kada bih otišla.Znam kakve bi priče kružile, jer živimo u užasnom okruženju, željnom tračeva. Prosto nisam htela da moji roditelji idu spuštene glave zbog mene i nečega što se ne zna da li će trajati. Ja sam odustala od nas, od naše „ljubavi“ i njega ostavila u kandžama takvih ljudi. Naravno da je bilo zivkanja telefonom, poruke, dolasci, plakanja. Kako je sudbina htela, srela sam jedno veče tu devojku u gradu i rekla joj jednu rečenicu koju ću pamtiti dok sam živa, a i ona sigurno : “ Mogla si da ga imaš kao druga, nisi htela, sada ga nećes imati ni kao muškarca, ni kao druga“. Sada posle godinu i po, nema puno razlike samo što nismo zajedno. Čujemo se, pijemo kafe, sve je ok. Ali kao što sam rekla ona ga nema nikako, ja ga imam makar kao druga.“
„Bio je dosta stariji, dolazio je kod mojih roditelja. Počeli smo priču sa nekim glupim temama, samo da ne bi ćutali. Svideo mi se, i ja sam se svidela njemu. Jednom me je pozdravio po bratu, i taman sam ga srela. On sav zbunjen, ja se sva zarumenila, osmeh nikako da skinem sa lica. Onda mi je rekao da mu se sviđam i poljubio me. Ceo dan sam bila u svom svetu. Nasmejana, vesela, nije bilo veće sreće, sve dok mojoj roditelji nisu saznali za nas. Zapretili mu, da mi se ne javlja, i da se ne viđamo više. On je spustio glavu i otišao. Tada sam more suza isplakala. Svađala sam se sa mojima, govorili su da je svakakav, da je najgori, ali sam ga volela i dalje. Posle nekog vremena, ponovo smo stupili u kontakt, plakali smo od sreće, jedva smo čekali da se vidimo, tih 15 minuta, bilo nam je kao da smo proveli celih nedelju dana zajedno. Dolazio je noću kroz prozor, čekao da moji zaspu, odlazio bi u zoru kući. Opet su moji saznali, a on je došao kod nas, klekao pred njih i rekao : “ Bolje me ubijte, nego da mi branite da budem sa njom“. Moji su i dalje bili protiv, a mi smo uvek nastavljali. Kada su videli da nam ne mogu više ništa, prestali su da obraćaju pažnju na nas, ali ga i dalje ne vole. Nalazili su sitnice da bi imali razlog za ono „NE“, uvek je bilo bitno šta će ljudi govoriti, šta će drugi misliti. Niko nije mislio, niti se iko pitao šta mi želimo. I nikad nisu te reči dopirale do mene, ni do njega. Nismo se bojali ničega, radili smo po svom. To se vuklo 2 godine, i danas smo zajedno, i ako su svi protiv. Pravoj ljubavi ništa ne moze stati na put i mislim da bi svi trebali da se bore za osobu koju vole, jer naš osećaj kada smo zajedno, ništa ne može da zameni , ni nadomesti, a smatram da je čovek bez ljubavi, faktički mrtav. „
„Svidela mi se udata žena. U početku smo se povremeno viđali, iako smo znali da je zabranjeno, da je nemoguće da budemo zajedno. Upoznali smo se u jednom kafiću. Kako je vreme prolazilo, ja sam imao sve veću potrebu za njom. Želeo sam je u svojoj blizini. Bila je to prava strastvena ljubav. Muž joj je jedan od opasnijih ljudi u gradu, što me je još više uzbuđivalo, pa je naša „avantura“ dobijala mnogo adrenalina. Osećao sam se živim. Po prvi put u životu, nakon mnogo vremena. Ona je bila moj pokretač. Sve bih napravio za nju. Čak i kada bih znao da idem ravno u smrt, ja bih otišao da je vidim, jer je to prosto jače od mene, jače od bilo kakvog osećaja koji sam do sada imao prilike da osetim. Nadam se da ćemo pronaći neko aleternativno rešenje i da će na kraju biti moja. Uostalom, vođen sam rečenicom: „Ako je strast, proći će, ako je ljubav , neće“ . I nije prošlo. „
Adam i Eva, Samson i Dalila, Tristan i Izolda, Paris i Helena, Kleopatra i Marko Antonije, Romeo i Julija, Napoleon i Žozefina, lord Nelson i ledi Ema Hamilton, kraljica Viktorija i princ Albert, Huan i Evita Peron, princ Edvard i Valis Simpson, Volter i Emili de Šatele, Ričard Barton i Elizabet Tejlor, princ Džahan i Mumtaz Mahal Begum,… oduvek su predstavljali sinonime za večnu ljubav. Možda je baš vaša ljubav takva, a u borbi i iskušenjima, pokazuje svoju najveću snagu.
