Kakva nas je to muka snašla pa smo prestali da pomažemo jedni drugima? Zbog čega smo se toliko otuđili od ljudi, prirode i sebe? Zašto gazimo sve pred sobom da bi se svideli onima koje boli dupe za nama?
Zbog čega su nam društvene mreže postale merilo za sopstvenu vrednost? Možemo li da uradimo barem jedno dobro delo, a da nije zbog hvalospeva i lajkova na fejsbuku?
Zašto imamo tu suludu potrebu da ismejavamo sve i svakoga? Da li nam je samopouzdanje toliko nisko pa ga podižemo povredjujuci osobe kojima je stalo do nas? Zašto su firme pune ljudi koji se medjusobno mrze, ako su svi tu zbog iste stvari – da zarade novac?
Sva moja nada za bolji svet, leži u ljudima koje zovem „izuzeci“. A ima ih. Uvek ih ima. I zahvalna sam na njihovom postojanju. Oni me svakodnevno inspirišu.
Sva ova pitanja postavila sam sebi kada sam se suočila sa životom – oči u oči. Ta prva impresija mi je bila da je život bojno polje. A ne bi trebao da bude. Ne želim rat, krv, borbu, mržnju. Zar je to potrebno? Mislim da je svima dosta toga.
Zašto za promenu ne bismo mogli da se volimo, podržavamo, poštujemo? Šta je lakše?
Prošlo leto, kupovala sam farbu za kosu. Polica mi je bila previsoka, rukom sam slučajno zakačila jednu i sve su se srušile dole, još sam uspela i dva litarska šampona da prospem do pola. Neprijatna situacija, a ljudi oko mene su činili da se osećam još neprijatnije. Gledali su, dobacivali da sam smotana, smejali se, upirali prstom u mene. Tada sam se zapitala u kakvom svetu to živimo? Pomislila sam kako ja sigurno ne bih tako postupila da sam u ovom slučaju bila posmatrač. A onda se pojavljuje baš ona osoba koju sam prethodno nazvala „izuzetak“. Čovek koji je svojim ponašanjem, bez jedne jedine reči održao lekciju svim kupcima koji su me prethodno streljali pogledom. Prišao je, pomogao mi da složim i vratim sve farbe na svoje mesto, odneo korpu do kase i nasmešio se. Dovoljno da mi popravi dan. Dovoljno za onu nadu o kojoj sam pisala.
Još jedna situacija. Vozila sam se autobusom, đački, pun. Svi bulje u telefone, totalno nezainteresovani za bilo kakav razgovor. Neki imaju slušalice u ušima. Desetak nas je stajalo, jer nije bilo dovoljno mesta da sednemo. Pored mene je bila jedna trudnica sa otečenim nogama. Takodje je stajala. Obuzeo me je bes. Zašto joj niko od tih tinejdzera ne ustane? A onda sa kraja busa u gužvi vidim jednog starijeg gospodina kako je doziva i rukom joj pokazuje da sedne. Ustupio joj je svoje mesto. Ispred njega je bio dečko mojih godina, čitao je knjigu. Izuzeci. Bilo ih je i ovde. Zašto ih nema više? Ili ih ima, a ja ne primećujem?
Danas je postalo normalno postavljati lična pitanja ljudima s kojima smo na „Zdravo, zdravo.“ Danas si lud ako ideš kod psihijatra, iako idu i ti što vas ludim nazivaju, ali kriju. Danas se komšije više ne pozdravljaju na ulici, ne piju kafe. Danas nisi kul ako nemaš preko dvesta lajkova, ako ne provučeš fotografiju kroz milion filtera. Ako nemaš najnoviji model telefona, društvo te odbacuje, a roditelji muku muče kako da deci to sve da priušte. Lakše im je da kupe telefon krvavo zarađenim novcem, nego da uče dete nekim drugim vrednostima. Mada, nisu oni krivi, uvek se setim one rečenice: „Stare izreke ne vrede. Ovaj narod nije onaj narod.“, drugo vreme je došlo. Danas ljudi ne idu kod doktora, nego se leče po fejsbuk grupama.
Jedva čekaju da vide tvoju bol, da ti pronađu slabu tačku pa da te jedu, grizu, podbadaju, kidaju.
Čak i oni izuzeci i dobre duše ćute pred takvim krvoločnim zverima. Ali baš tim zverima je Žarko postavio jako dobro pitanje: „Šta te to toliko boli, pa misliš da će proći, ako mene povrediš?“
I skoro svi na fejsbuku vode savršen i idealan život. Treba stvarno naivan da budeš, pa da poveruješ u tu idilu. Oni koji se usuđuju da pišu i o drugim stvarima, osim o tome kako su konstatno srećni, oni koji i ne pišu o tome, ali se usude da lajkuju nešto „mračno“, odmah su okarakterisani kao slabići, patetičari ili pesimisti. Iako možda baš te osobe imaju mnogo srećniji i ispunjeniji život od tih fejsbuk mudraca.
Sve u svemu, razumevanja nam fali, ljubavi, podrške, međusobnog pomaganja i uvažavanja, iskrenih osećanja, iskrenih poruka i zagrljaja, ispunjenih obećanja, ostvarenih snova.
Koristimo ljude.Emotivno. Psihički. Prokockali smo poverenje onih koji su iskreno brinuli za nas. Stavili smo suze na lice onima koji nas vole. Šta će ti život ako nikome nemaš da potrčiš u zagrljaj? Ako te niko ne čeka da se vratiš, gde god da odeš. Ubili smo osećanja u onima kojima smo bili centar sveta. Onima koji bi metak primili za nas, uperili smo pištolj u grudi i pucali ni ne gledajući ih u oči. Pucali rečima, blokiranjem, ignorisanjem, lažima. Nismo se ni vratili da pogledamo da li su živi. Da li se dave u sopstvenoj krvi koju su zbog nas prolili.
Ja možda ne mogu da promenim svet, ali mogu da usrećim sebe i ljude oko sebe. Možete i vi. Kada bi svako od nas usrećio barem jednog čoveka, ne bi li cela planeta bila nasmejana? Bar na trenutak. O tome sanjam. Dosta nam je bola! Želimo da plačemo od sreće, zajedno, držeći se za ruke.
