I kazem mu, nemoj samo tu „Mjesecinu“ od Merlina, to je bila njegova i moja, i nije da ga jos uvek volim, samo je nisam dugo čula, pa se plašim da bih previše emotivno odreagovala,
I kazem mu, nemoj da mi provlacis prste kroz kosu, on mi je to stalno radio, i nije da ga jos uvek volim, samo, eto to mi je ostalo u sećanju,
I kazem mu, nemoj da pricas da bi otišao,
Bolji život nije izvan granica ove drzave zagarantovan, i nije da ga jos uvek volim, ali on je otisao, a nešto mi je o tome spominjao.
I kazem mu, nemoj da te ikada ostanem željna, jednom sam to jedva preživela, i nije da ga jos uvek volim, neke želje se ipak ugase vremenom.
I kada povisi glas na mene, ja se setim da on to nikada nije radio, i nije da ga jos uvek volim, samo sam se toga setila.
I kada stojimo na mostu, kazem mu, ne gledam ja to u daljinu, i nije da ga jos uvek volim, ali bas na tom mestu mi je pre par godina mahnuo sa bicikle dok sam s jednim deckom, kao sada s tobom tu stajala.
I onda se setim da mozda ne trebam sve da govorim. Pogotovo ne o njemu.
On je već godinama tu, onda kada su tu i drugi muskarci.
Tako se lepo nemamo.
A nešto je bilo.
Nešto još uvek ima.
Mnogo jako, otrovno, zlobno, iskreno.
Ne prolazi s vremenom, i nije da ga jos uvek volim, samo to nikada nisam ni prestala.
Plaši me.
