Šetam ulicom, dok napolju pada kiša, hladna, „teška“, a opet tako moćna. Sklopila sam kišobran i želim da je osetim, po cenu prehlade koju nikada do kraja ne preležim, jer me nemiran duh tera da iznova i iznova istražujem izdržljivost svog bića i svet oko sebe. Konačno se vreme napolju poklopilo sa onim u meni. Ovo je baš onakva jesen kakvu godinama nosim u svojoj duši. Podseća me da je vreme da krenem napred, a isto tako, vraća me u prošlost i budi uspomene. I gde sam ja sada? Ni ovde, ni tamo. Dobro, osim što sam jedina budala koja stoji isred ulaza zaključane, stare zgrade, da bih mogla da iskucam ovaj tekst, u naletu inspiracije, na putu do kuće.Tako se otprilike i krećem kroz ovaj život, koji nikada nije onakav kakav želim da bude, ali nije ni tako grozan da ne mogu da ga popravim i učinim lepšim. Ova jesen je drugačija od svih prethodnih. Samo za mene. Ljudi kažu: “ Vreme kao vreme, jesen kao jesen, ništa neoubičajeno.“ Meni jeste neoubičajena! Moje želje, strahovi, snovi, nadanja, poklopili su se sa onim što vidim ispred sebe, oko sebe. Imam osećaj me polako napuštaju sa ovim opalim lišćem koje gazim, sa ovom kišom koja lije kao luda i hladnim vetrom koji mi štipa obraze. Istina, izgubiću neke želje, snove i nadu, ali odlazi i moj strah od gubitka, strah od tuge, strah od straha. Da li je to moja tuga doživela svoj maksimum, pa mora da me napusti, ili je ovo, kao što sam već rekla, baš onakva jesen kakvu godinama nosim u svojoj duši, pa mi je lakše da je sama pustim? Ma, hajde, odlazi više, već godinama se opraštamo, a nikako da mi kažeš: „Zbogom“.
Znaš, ako sada odeš, nikada se više, nećemo sresti i svaka sledeća jesen, za mene će biti „ništa neuobičajeno“, baš kao i svim ostalim ljudima. Moći ću i ja, kao i oni, da prokomentarišem kako je užasno vreme i ostanem u svom toplom krevetu ili da mrzovoljno odem sa kišobranom na posao ili do prodavnice. U čizmama i krem jakni. I psovaću i lišće i vetar. Neću morati da, kao sada, gazim brinući da ne povredim nijedan listić, jer imam osećaj da hodam po ivicama svoje duše. Neću morati da osećam kišu, da stojim morka, sama, dok hladne kapi padaju po meni, čineći da se osećam potpuno živom, sa osećajem da su to sve moje suze koje sam progutala, praveći se da je sve u najboljem redu. I da me to što si otišao nije nimalo pogodilo. Ova se jesen zove imenom tvojim i večeras si s ovom kišom otišao zauvek od mene. Sada idem napred, sama i sigurna, bez suza i straha. Nema veze što sam izgubila snove, sanjaću nove.
Uzela sam u ruku jedan listić, koji samo što nije oduvao vetar, tako si i ti postojao u mom životu, uvek za korak blizu, i korak daleko. Malo stojiš, malo postojiš, malo svetiliš, pa se gasiš, malo si tu, malo te nema, ali na kraju, ipak te pustih. Sledeća jesen će biti drugačija. Dajem sebi reč.
