Živi negde daleko,
zaključana u svom svetu.
Posmatra, a ne vidi realnost,
stvorila je svoju planetu.
Ona ima svoje mesto pod suncem
i svoje malo parče neba.
Ima malo, ali njoj dovoljno,
i misli da za sreću tako malo treba.
Ne mašta, jer nema želje,
ni ne pomišlja na glupe sitnice.
Ima ruke mekane i tople,
ali hladno je njeno lice.
Njen pogled je prazan,
a pomislih na tren da mene gleda.
Sad znam da me nije videla,
ni meni u svoj svet ne da.
Nikoga tamo ne pušta,
čega se plaši, ne smem ni da slutim.
Samo okrenula sam glavu na stranu
i nastavila sa njom da ćutim.
