Žena sam
moje su ruke karike
koje vezuju uglove hladnih odaja
i u domih pretvaraju
beton sam, zid oslonac
gde oni koje volim menjaju poraze za pobede
moje molitve Bog uslišuje
dok puštam vetar u njihova jedra
kao magija su grudi moje,
na njima oni koji su iz srca izašli
glavu naslone i ozdrave.
Ponekad, čini mi se
da sam samo komad zelenog drveta na vatri
koja sprečava da ostali ne sagore.
Na kraju dana kada se svi povuku u svetove svoje
postajem usamljena stabljika u pustinji
koja fotomorganu sanja
blesavi pajac koji suze osmehom skriva
sanjarkoji bi svojih pet minuta i šaku mraka
da svojoj tuzi otvori njedra i zagrli je
„oh moja tugo, moja drugo“…
Nije ovo žal za mladošću koja u nepovrat ode
već čežnja, što srce mi ludo još uvek zadrhti
za ukusom lude želje na usnama
pa pogled mi postajerazuzdan i gladan
zbog netaknutog neba u mojim očima
nešto u srcu se zaustaviti ne može
odćutano, potisnuto, nekazano
zacvili, zareži, zavapi
da izađe bi, neće da se skriva
dok bol postaje olovka
osećam u mraku da živa sam, živa!
A sutra, kada jutro novi dan probudi
život s novim iskušenjem zavreba
niko neće znati, ni slutiti neće
da ovom gladnom srcu vučice
samo malo, malo nežnosti treba…
