Minijatura sreće nestajala je u grubosti njegovih ruku. Odgurnuo ju je tako da je imala osećaj kako je zalepljena za zid i da će, pomerajući se, pomeriti svaku ciglu u njemu.
– Zašto si takav? Pitala je, pružajući ruke da ga dodirne i smiri… Njen dodir je umesto reči govorio: Volim te. Dodire ne osećaju svi isto.
– Pusti me, ne diraj me! Urlao je u izobličenom liku koji ona nije prepoznavala. Nećeš mi uzeti moju slobodu! Nećeš…
To nisu bile usne koje je ljubila, oči koje je volela…Taj lik bio je zverski. Zverska strast je kipela iz čoveka koji je trčao za samim sobom, u nemogućnosti da stigne sebe i odloži svoje brodolome u amfore prošlosti.
– Ne viči, toliko je ljudi u sobama oko nas? Šta ti je? Govoreći, pošla je za njim… Odgurnuo ju je još jednom, pa još jednm, dok na kraju nije ostala u čučećem položaju udarenog potiljka o zid, gotovo, pala.
*********
Zid srušen na njeno srce.
Svaka cigla ga je drobila…
Suze. Temišvarske suze. Tople. Letnje. Junske.
I međa između noći i zore.
Dobro poznati praskozorni cik.
I jedan krik.
Duboko na srcu.
U lavirintima neosećaja…
Ujutru će slikari sesti ispred štafelaja,
razmazaće pastelne i osnovne boje…
Mesto u krevetu ostaće prazno.
Tuga obitava kroz nespokoje.
*********
Kako je porazno, razmišljala je, kada Bog čoveku daruje mozak, usta, oči, uši… A on, niti ume da razmišlja, niti da razgovara, niti da vidi, niti čuje…
Pokušala je da mu dočara prednosti ognjišta i porodičnog jezgra, naspram čergarskog života i bežanja od sopstvenih demona, alkohola, raspusnog života…
Ustala je sa poda, očistila sa leđa belo od zida, izvukla kofere i počela da se pakuje.
– Gde ćeš, pitao je…
– Zovi mi taksi, hoću nazad u Beograd.
Rekla je.
– To nije moguće, jesi li pri svesti? Govorio je kao da ima knedlu u grlu.
– Zovi mi taksi. Odmah. Ni trenutka više neću da ostanem ovde, sa tobom.
Besno je bacala svoje stvari iz ormara u kofer…
*********
On je zvao… Jedan, drugi, peti, deseti taksi… Ništa.
Plakala je u tami apartmana. Izgubljena kao Alisa u zemlji čuda, u ovoj likovnoj koloniji… U kojoj samo za nju, duplu prvakinju na UNICEF- ovim likovnim takmičenjima, nije bilo platna, nije bilo boje… Nije bilo ni grafitne, da bar povuče ugljene linije temišvarskih zgrada, trgova… Da bar iscrta zvezde. Da nacrta svanuće, umesto teške, pijane noći. Da nacrta one oči, usne, ruke koje je volela, za koje nikada nije ni u pretpostavci slutila da bi je nasilno gurale u nekakav zid. Beli. Anemični. Bez srca. I povredile je. Umesto toga, bila je pod ključem u tri sa tri…
**********
Ni jedan taksi nije hteo da vozi od Temišvara do Beograda. Četiri sata je nakon ponoći…
Obučena u krajnju tugu, legla je na svoju polovinu kreveta, okrenuvši mu leđa. Gledala je u taj zid… Bez snage da veruje šta se dogodilo. Njeni prigušeni jecaji, bili su jaki. Jastučnica mokra… Štiklama je ubadala dušek na krevetu, prilikm svakog jecaja.
– Šta ću ja ovde, pitala se…
– Bebo, volim te… Osetila je iste one ruke koje su je surovo odgurnule… One dlanove, jagodice…
Celu su je uvukle u zagrljaj.Te ruke.
Nije se pomerala. Nije prestajala da jeca. Oplakivala je, zapravo, svoje srce, koje je od tada bilo mrtvo. Bez krvi, otkucaja. Nasukano na bol. Zanavečni bol, umesto obećane zanavečne sreće…
*********
Zvezde su polako kopnile. Obrisi temišvarskih ulica nisu više bili konturalni.Čisto sunce, bez oblaka, pega, provlačilo se kroz otvore na rolovima prozora.
Nežno, kao pirueta, okrenula se u njegovom zagrljaju, tako, da mu je jasno videla lik. Spavao je dubokim snom. Na momente se gušio pri udahu i izdahu. Sasvim nežno i neosetno palcem i kažiprstom, milujući, putovala je po njegovim gustim i naglašenim obrvama…
Koje voli.
Usnama, modro ljubičastim, skrivenim iza brkova i brade…
Koje voli..
Drugom rukom je uvijala njegovu dugu kosu oko svog prsta, praveći nekakav žbun na potiljku, toplom, oznojenom, bez savesti…
Koji voli…
– Da te pitam… Da li to tvoja ljubav umire? Šaputala je, znajući da je neće čuti… Nesvesna, na šta će sve, nečasno, ovaj čovek biti spreman u danima koji slede…
Naizgled, sve je bilo uobičajeno. Samo je njeno srce umrlo, željno otkucaja, ali bez griže savesti, jer je i poslednji otkucaj njenog srca bio – ljubav….
Maria Victoria: Temišvarske suze
