(znam da će najuporniji pročitati i najhrabriji, ali, šta ću vam 😁)
Mirna, jer ne može da promeni tok vetra, stajala je na balkonu. Ako duša ima dubinu, onda se zasigurno, tu dešavaju velike stvari. Jedan uzdah se ote. Nesvesno, nesigurnim korakom pijanca vratila se u sobu.
Krenula je ka vratima, da ih otvori, kako bi zaustavila nervozno i histerično kucanje…
– Dobro jutro. Stigla Vam je pošta – rekao je minijaturni čovečuljak, sav važan, kao da donosi carsku depešu.
– Samo to? – pitala je, jer je poručila više stvari.
– Gospođo, ja radim samo ono što mi je zadatak a Vi ako imate primedbu …. – nastavio je on.
Nije ga više slušala. Potpisala je, istrgla paket iz njegovih ruku i zatvorila vrata…
Sada je u toj fazi da suvišne priče može da odbaci, prateći svoj put. Dodirivala je paket, pokušavajući kroz karton da otkrije šta je od poručenog stiglo, ali… Makaze su, ipak, rešenje. I opet, mirno, jer je tako odlučila, isekla je kovertu iz koje je virio naslov knjige:
„Kako preboleti ljubav“?
Cinično se nasmejala, pitajući se: šta će to meni, znam sve odgovore..
***********.
Jutro se ljubilo sa novim, kišnim danom, koketirajući, i više nego što treba. Sa balkona se mogao videti pust grad. Kiša je rominjala, a ljudi su se povukli u svoje ljušture.
– Imam li neki razlog da i ja to ne uradim – pomislila je…
Čaj, dva integralna keksa i nova knjiga u ruci, krevet, koji mami svojom paperjastom strukturom i nevidljivom, ali, osećajućom toplinom.
– Odoh da prebolim – prošaptala je, montirajući sarkazam na usne.
***********
Neki ljudi, prosto, vole da su u neprebolu. Imponuje im renesansni boem kog vide u ogledalu, jadikovka nad samim sobom, jer tu vide uzvišenost, žrtvu, raspeće, ulazeći u carstvo katarze duše, sve bežeći, kako kažu, od praktične, komercijalizovane i surove stvarnosti, bezdušne, dirigovane samo korporativnim načelima savremenog potrošačkog društva.
– Uštini malo i korporativnih postulata, možda te i izvedu iz šarenog imaginarijuma – tekle su joj misli kroz glavu kao komete.
Duša, pogotovo prostreljena, nije baš uvek najbolje društvo.
Ljudi u svojoj nesavršenosti, površnosti, slabosti, labilnosti, krhkosti, pribegavaju izgovorima. Znate li da je jedan od najčešćih „ali, to je ljubav, to srce traži“…
Koliko smo, ipak, u zabludi? Da li je moguće odlukom do sreće i sopstvene ravnoteže, ili je sve izvan nas? Hoćemo li biti samo provodnici, evidentičari, ili akteri? – zapisivala je, sve saplićući se o sopstvene reči.
I šta je to sreća? Put do nje? To hodočašće duše, jer na kraju, ostaješ sam. I odlaziš sam…
************
Čaj od jutros, ne samo da se ohladio, već je postao crn. Miris limuna, međutim, još uvek leluja u vazduhu sobe.
– Sve ovo sam znala… – rekla je tiho, sebi u bradu, po ko zna koji put.
Preboleti je moguće, reći će optimisti, ako kreneš dalje. Ah… Pesimisti će reći: moram da prebolim da bih krenuo dalje… U pravu su i jedni i drugi, a odluka kom carstvu ćemo se prikloniti, je u nama.
Neprebol se hrani vraćanjem u prošle, ali, lepe trenutke, idealizacijom, našom fikcijom, i stavljanjem tog nekog u zlatni ram.
A šta ćeš ti u ramu tom? Ideš li dalje, ili se vraćaš? Koliko cikličnih krugova, prošlog, još misliš da napraviš, vezujući ruke sadašnjem i stvarnom? Šta ćeš u bivšim fotografijama, pesmama, poklonima, šta ćeš na bivšim FB profilima, lajkovima, spakovanim i raspakovanim koferima? Šta tražiš u nestalom vremenu? Kartu za budućnost? Neće ti niko izdati takvu kartu. Ne hrani neprebol.
Bilo je tu i loših dana.Teških reči, Bola. Prekih pogleda. Hladnih usana. Suprotnih ideala. Bilo je tu otrovnih strela. Skupi ih sve na gomilu i seti se, svaki put, kada bi da hraniš neprebol – seti se tog otrova…
***********
Otvori oči, svanulo je! Novi je, mirotočeni dan. Pronađi hlad za svoje prošle snove, dugo stoje na Suncu. Okrnjenu dušu odloži u vajate prošlog. Dozvoli mreni patine po njima da isplete skut…
Jer, rođeni smo jednom i umrećemo jednom. Neprebol nije između te dve tačke, već – život. Samo pruži ruke.
Dođi…
***********
Hladan čaj, često je prijatniji za piće od vrelog.
Ne znam. Uvek pijem vruć.
Tek, hladan svakako više prija koži. Psihologijom hladnokrvnog ubice treba ubiti neprebol – rekla je, uzimajući šolju, naginjući je, prosipajući crni čaj po svilenoj, beloj spavaćici, grudima, po butinama, stopalima… Med se lepio i kapao niz bradavice, po knjizi, ostavljajući trag na naslovu „Kako preboleti ljubav“.
