spot_img

Serija: Maniac (2018)

Keri Fukunaga (Cary Joji Fukunaga) je svestrani autor koji je proslavio serijom True Detective i filmom Beasts of No Nation, a odabran je kao režiser 25. filma o tajnom agentu Džejmsu Bondu. U saradnji sa Patrikom Somervilom potpisuje novu mini-seriju, koja je mešavina žanrova i ima dvoje superstara u glavnim ulogama. Priča serije se labavo bazira na norveškoj seriji istog naziva iz 2014. godine.

Smeštena u svet sličan našem u neodređenom vremenskom periodu, serija prati Eni Landsberg (Emma Stone) i Ovena Milgrima (Jonah Hill), dvoje stranaca koji se nalaze u odmaklim fazama testiranja misterioznog farmaceutskog tretmana. Eni je hronično nezadovoljna, život joj je besmislen i opterećuje se lošim odnosima sa majkom i sestrom. Sa druge strane, Oven je najmlađi sin njujorških industrijalaca, kome je dijagnostikovana paranoidna šizofrenija. Njihove životne situacije dovode do toga da se prijave na eksperimentalni tretman.

Doktor Džejms Mantlrej (Justin Theroux) tvrdi da uz pomoć određenih tableta i računara sa veštačkom inteligencijom može popraviti bilo šta unutar uma, bilo da je reč o mentalnoj bolesti ili emocionalnom oštećenju, bez komplikacija ili neželjenih efekata. Saznajemo da je niz testova do sada omanuo, ali da će sada napokon sve biti u redu i da će se novi radikalni tretman pokazati revolucionarnim. Ekipa od dvanaest ljudi pristaje na trodnevni eksperiment, ali se stvari ne odvijaju po planu…

Maniac je serija koja, iako deluje odbojno, lako uvlači gledaoce u fiktivni svet koji je u isto vreme i prepoznatljiv i totalno različit. Taj svet se nekoliko puta menja, čineći da radnja promeni vreme, prostor i žanr, a sve u cilju predstavljanja duboko humane priče o bitnosti komunikacije i povezivanja. Tokom svog trajanja serija ostavlja neobičan, čudan utisak, a mi ne možemo da se složimo da li se eksperiment odvija u sedamdesetim godinama prošlog veka, da li je možda u budućnosti ili u nekoj alternativnoj sadašnjosti. Konkretno, vreme odvijanja radnje nije ni bitno za samu priču, što samo naglašava koliko su poruke kojima se serija bavi univerzalne i vanvremenske.

Što se tiče tehnologije, ona je u uglavnom retro stilu, sa stvarima poput matričnog štampača ili video rekordera koji su možda u sedamdesetima bili haj-tek. Međutim, postoji dosta stvari koje se vrlo lako mogu pojaviti u budućnosti, poput računara sa veštačkom inteligencijom, robota koji kupi smeće na ulici ili niz uslužnih servisa vezanih za socijalizaciju – možete, recimo, iznajmiti prijatelja, ubaciti se na mesto glave kuće ili se jednostavno zatvoriti u mahunu i sakriti se od svih. Svet je zaista jedinstven u svojoj otkačenosti, sa šmekom Kjubrika, i očigledno je da su autori uložili dosta truda zbog detalja.

Naši junaci su spremni da ostave iza sebe svoje traume i bol zbog gubitaka, pa zbog toga pristupaju eksperimentalnom tretmanu koji će njihove najgore životne momente ukloniti iz uma i pružiti im poboljšan defanzivni mehanizam. Eni i Oven jedva da razgovoraju dok nisu pod uticajem lekova, dok za vreme tretmana njihovi umovi, umesto da prate i traže svoje puteve, postaju povezani u zajedničkom cilju. Mi imamo ponuđeno rešenje da se to dešava zbog pokvarenog računara, ali vrlo lako može biti da ih je povezala sudbina ili nešto treće. Međutim, kada se vrate u stvarnost, prisiljeni su da opet koriste ograničeni emocionalni rečnik.

Dok su za En fantazije neka vrsta osnaživanja, Oven jedva čeka da se završe i da se probudi. Razlog tome je što ne veruje svome umu, zbog koga je od zanemarivanja u porodici došao do ivice napuštanja. I Enino i Ovenovo psihičko stanje dosta zavisi od dinamike u njihovim porodicama – dok je En odrastala pod uticajem majčine odsutnosti i spoznaje da je njena mlađa sestra Eli (Julia Garner) bolja osoba od nje, Oven je rastao u senci svojih braća, naročito naslednika imperije Džeda (Billy Magnussen). Takođe, doktor Mantleraj nije oslobođen komplikovanih odnosa, u njegovom slučaju sa majkom Gretom (Sally Field) i koleginicom Azumi (Sonoya Mizuno). Praktično, nijednom karakteru nije previše ugodno u prisustvu drugog čoveka.

Na taj način, Maniac se ne bavi samo tandemom ljudi sa toliko velikom psihičkom boli da su spremni na radikalni, misteriozni tretman. Direktno ili između redova, serija se bavi mentalnim zdravljem, zavisnošću, svesnošću, tehnologijom, kapitalizmom, farmaceutskim kućama, moći, kao i time koliko se možemo pouzdati u veštačku inteligenciju. Pratimo ljude koji se bore sa iskustvom življenja sa mentalnom bolešću, ali sa željom da postanu bolji, da se izleče i da prevaziđu poteškoće sa kojima se suočavaju. Njihovoj očajničkoj borbi može pomoći super-kompjuter, tablete, psihoterapija, saborac ili nešto peto, a ako uspeju da pronađu sebe, lako će pronaći i jedno drugo.

Što se tiče glavnog glumačkog tandema, Džona Hil je zbog svog karaktera malo u senci Eme Stoun, koja je fantastična. Postoji nekoliko upečatljivih scena u kojima ona pokazuje svoj glumački talenat, a izdvojiću onu u kojoj je ispituju nakon korišćenja prve tablete. Kroz svoje fantazije tumači različite verzije En, od one u svetu epske fantastike do femme fatale, i u svakoj je zaista odlična. Njena znatiželja i potreba da pronađe bolju verziju sebe je prosto opipljiva. Džonina (uglavnom) pasivna gluma je skroz na mestu, dok je meni najjači utisak ostavi Džastin Teru, zvezda serije The Leftovers, kao ekcentrični doktor Mantleraj.

Maniac je ambiciozna, inovativna i vizuelno zadivljujuća serija koja, ukoliko vas ne odbije svojom uvrnutošću, odlično funkcioniše i kao mešavina žanrova sa temom mentalnih bolesti, ali i kao futuristička satira.

Izvor: filmskerecenzije.com

Mihailo Todorović
Mihailo Todorović
Student Elektrotehničkog fakulteta. Voli druženje, filmove i sport.