Povod razgovora sa Dejanom Petrovićem Kobajašijem je izlazak knjige pesama „PESME“, u izdanju „Udruženja nezavisnih pisaca Srbije“, Beograd (2020). U ovo izdanje, koje sadrži 69 pesama, uneto je 13 novih i jedna pesma iz knjige „ Zlato oktobra“ (2001). Knjiga „Hladnoće“ (2018) štampana je u celosti, tako da se, u suštini, radi o svojevrsnim Izabranim pesmama. U dnevnom listu „Politika“ svrstana je među deset najznačajnijih pesničkih knjiga u 2020. godini. Urednik izdanja je Ivan Despotović. I malo o književnim prilikama i neprilikama…
Zašto često pribegavaš formi od dva terceta, koja je moglo bi se, možda, reći, postala karakteristična forma u tvojoj poeziji? Čini se da je možda potekla od soneta, kao osamostaljene poslednje dve strofe?
Bilo mi je potrebno nešto, gotovo, minimalistički, svedeno, a u strogoj formi. Ta dva terceta i jesu, „u skladu sa vremenom“, – brza, poprilično histerična, a sa druge strane, pak, bio je to dug proces osmatranja, skeniranja, osluškivanja, pa bogme i prisluškivanja, svega što mi je i privlačilo a i odvlačilo pažnju nad onim, nad čime sam želeo, ili morao, da percipiram. Slike su, ponekad, gotovo zamrznute, samo sa jednim treptajem, ili nagoveštajem nečega, što bi izazvalo neku dinamiku. A zašto baš terceti? Pa, pored promišljanja o formi, i postupku, pesma ima i svoj spontani deo, te je jednostavno, najpre, tako i potekla.
Reci mi nešto o odnosu tvoje poezije i poezije Borislava Radovića.
Pesme Borislava Radovića su često ( na šta je on, gotovo beznadežno, i sam ukazivao pažnju) najblaže rečeno: pogrešno tumačene. Kritičari su „videli“ metafore tamo gde ih nema, gde su, zapravo pesničke slike, kao takve. A one sa sobom nose i svoje simbole i svoju egzistenciju. Pesnička forma Borislava Radovića je na najvišem mogućem nivou, a i registru. A pošto je, kako bi Gotfrid Ben rekao „oblik je samo vera i delo“ onda dolazimo do jasnog zaključka kakve su i same pesme Borislava Radovića. To, da je slika, a ne metafora, na kraju je ponekog i mogao da „ubedi“. Ja sam uvideo sam.
Kakav je položaj pesnika u današnjoj, srpskoj, kulturi?
Srpska kultura upravo i ne razlikuje pesnika (umetnika) od kulturnog radnika. Danas svaki kritičar, profesor, piše, a i objavljuje pesme. Pišu ih usput, da ih pridodaju svojoj biografiji. A trebalo bi suprotno. Na pesničkoj sceni vlada (čast izuzecima – i ovo jeste floskula) otvoreni nepotizam: jedan urednik objavi drugom uredniku knjigu, pa oni imaju i svoje pesnike, koje, „menjaju“, s vremena na vreme, takodje im objavljujući knjige, često pisane olako, godinu za godinom, i na kraju slede nagrade, i naravno – manifestacije, gde se slikaju, onako, svi skupa, držeći plakete i cveće u šaci, sve zadovoljni i nasmejani… A o sredovečnim pesnicima, a i profesorima, koji su se specijalizovali za uredjivanje pesničkih knjiga tek svršenim studentkinjama filologije, uglavnom, da bi bili u njihovoj blizini? O tome nećemo. Iz reka svega toga, iz jezera, „iz daljina, iz carstva“ ni sam ne znaš kako, pojavi se i pesnik, i poneko ga i potapše po ramenu.
Lirski subjekt jednog dela tvojih pesama je šetač, posmatrač gradskih prilika… Šta u današnje vrema znači biti gradskim pesnikom?
Taj neobični šetač primećuje nešto, što obični šetač ne primećuje, ili barem, ne ume da ga prenese drugima, na neki osoben, a ipak komunikativan način, da bi, izmedju ostalog, i tog drugog potakao, dotakao, ili uputio na neko malo dublje, pažljivije posmatranje i promišljanje. Na pesniku je da opaža, da unutrašnji materijal oblikuje do te mere, da se većina materijala na kraju odbaci, bez žaljenja i sentimenata. Pesma je ono što preostane. U mojoj percepciji su često i seoske slike. Nažalost, one su tek daleko od idiličnih. A biti pesnik u gradu, osim što donosi odgovor na prethodno pitanje, bilo bi nezamislivo bez – humora. Bez ironije, pre svega samoironije, bez koje ne bi mogao da osetiš vedrinu samog postojanja.
Većina tvojih pesama prati shemu u kojoj je najpre data slika, obično manji dogadjaj, na osnovu koje se potom dalje zaključuje o funkciji te slike u novom uvidu koji je donela u neku već odranije postojeću emociju. Kao da male intimne slike služe razumevanju sveta oko nas i sopstvenih emocija. Da li bi se sažetija tvoja poetika mogla nazvati poetikom malih slika?
Kad pesnik, postavljajući pitanje pesniku, u samom pitanju da tako svrsishodan odgovor, vreme je da se, barem, ovim povodom, na razgovor stavi tačka.
Razgovor za „Pokazivač“ vodila Dragana Popović
