spot_img

Mala sreća

deda mraz

Odbrojava zima sate
Još dva dana pa će NOVA,
Skazaljke se verno prate,
Šljašti belo sa krovova.

Sa neba se čuju zvona
U kočiji svoj od zlata,
Nema ništa od poklona
Jer ne radi nigde tata.

Srce mi se prosto steže
Opet nema truna sreće,
S ramenima mama sleže,
Stalo joj je preduzeće.

Deda Mraz je Božić Bata
Pod bradom se lažnom krije,
Obišo je naša vrata
Pa svratio kod komšije.

Odjekuje vriska zatim,
S paketića Šušti svila,
Moram stanje da prihvatim,
Nema više dobrih vila.

Da mi barem moji rade,
Pisao bih svu noć note,
Nisam željan čokolade,
Već radosti i dobrote.

Hajde svrati Deda Mraze,
Odbrojavam i ja sate,
Skreni malo s tvoje staze,
Platićemo u tri rate.

Nemoj samo bogatima
Budi Deda svima sada,
Svako dete pravo ima
Da se maloj sreći nada.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.