Ko svetlost svica kad zagolica oko
pa zgasne u tami il ga prevoj skrije,
tako u meni bljesne nešto gorko
od čudnog bola i od opsesije.
Vino i violine imaju neodljivost
I tvoje šaputanje strasno,
Ko prosjak koji čeka samilost
I ja sam poput svica zgasno.
Samoća je poslednji čin drame,
Epilog opravdanje za tvoj beg.
Aplauz molim! Laku noć moje dame,
Zatvaram srce od leda do daljnjeg.
Smisao ove priče nije očaj
Koji treba da vam izmami suzu s lica.
Još jedan aplauz za našu ljubav.
Nije još kraj.
Ostaviću malu rupu u srcu za svica.
