Trajalo je samo tren, a nije čak ni moralo da se desi. Kada su im se senke ukrstile, dodir im i nije bio potreban. Taj kratak susret postao je za njih večan i jedino istinit. Molekuli gustog kiseonika bi ih u tom iznenadnom ljubavnom zanosu čvrsto obmotali i milovali, štitili. Nisu se gušili u svom zanosu nego su još lakše i brže širili svoja krila. Crvenele bi im se od nestrpljenja glave, dok bi iznad sebe, posmatrali široko nebo nepostojano plavo i primamljujuće. Čak i kada bi kiša iznenada počela da pada, prihvatali bi to kao blagoslov i nadu za moguće sutra. Sklanjali bi se uz poštovanje od te kiše, brzo i neprimetno, opijeno posmatrajući, ritmično dobovanje krupnih kapi po Zemlji. Potrebna im je bila ta kiša, i taj oblak i taj zračak Sunca i svaka mirisna, zelena travčica. Zbog trenutka i njih u tom trenutku. Zbog kompletne slike sa kompletnim sadržajem na njoj. Ponekad im se činilo da su se rodili i da sada žive samo kako bi se ljubili pažljivo, pokatkad bez poljupca ali uvek strasno, kao prvog puta. Milovali bi jedno drugome lica, nežno, opet i opet bez laži, i neprimetno za tuđe oči. Budili bi iznova i iznova jedno drugome tu iskonsku strast i treperavu čežnju od koje je davno nastao svet. Svaku slobodnu česticu iz vazduha bi prihvatali kao svoje lično zrno budućnosti, kao ličnog očevidca svoje ljubavi.
O, kako su im samo svi zavideli na toj snažnoj i bezuslovnoj ljubavi… A oni bi nehotice samo upijali njihove šapate i duboke uzdahe:“ Kako je divno biti tako blizak, tako voljen, pa makar i samo taj jedan jedini dan!“
—————————————————————————————————————————————–
Filozofija je takođe toj ljubavi dala obličje, kao i umetnost i svakodnevna pomisao: „Život je kratak, skoro kao lepet krila, skoro kao treptaj oka, skoro kao poljubac ili otkucaj srca. Poželi da svoj život – živiš kroz ljubav, kroz svaki tren… kao što leptir živi u ljubavi, od jutra svog života, pa sve do večeri svoje smrti…“
