Zadrhtalo je srce, kada su je oči videle.
Zadrhtale su usne, kada su prošaputale njeno ime.
Zadrhtala je ruka, kada je dotakla njeno lice.
Pružila mi je ruku…
Njen glas je bio poput najlepše muzike,
A njeno lice i čaroban osmeh bi mi razvedrio
I najtmurnji dan.
Bezbroj puta sam pomislio:
O, Bože, ako je ovo san,
Ne dozvoli da se ikada probudim.
Jeziva škripa gumi me naterala da pogledam kroz prozor.
Ni sam ne znam kako sam nakon toga uspeo da izađem.
Seo sam nasred ulice, pored njenog beživotnog tela
I drhtvim prstima joj sklanjao kosu sa lica.
Sve je nestalo u trenu…
Koliko je vremena prošlo od tada?
Ne znam…
Vreme mi sada ništa ne znači.
Gazim mokrom od kiše ulicom i
Ne osećam više ništa, osim ogromne praznine
Jer moja duša je umrla zajedno sa njom.
