Imala sam srećno detinjstvo. Odrastala sam relativno bezbrižno, bez nekih većih trzavica, trauma ili šokova. Volela sam sebe, ljude, život, igru, prirodu, filmove i knjige. Pisala sam dnevnik i posle nekog vremena, čitajući to, želela sam da povratim tu osobu, staru mene. Oduvek sam bila krupnija, imala sam možda dva perioda kada sam bila deblja i jedan, veoma ružan kada sam bila izuzetno mršava. Sećam se i dana kada je sve počelo. Jedno jutro sam se probudila, pogledala u svoje noge i pomislila kako su odvratne. Zatim sam otišla do kupatila, gledajući i ogledalo samo sam razmišljala o tome kako sam ružna. Previše upadljive oči, velik nos, prevelike usne, debelo lice. To sam sebi svako jutro ponavljala. Prvo sam odlučila da izbacim večeru. Nakon večere sam izbacila i doručak, na kraju su se moji obroci sveli na tanjir pahuljica za ceo dan. Bila sam umorna, ruke su mi se tresle, osećala sam glavobolju, vrtoglavicu. Jednom sam čekala drugaricu da dođe, otišla sam do kuhinje da skuvam kafu, a sledeća scena koje se sećam je tuđa ruka u mojoj i reči: „Srušila si se. Za centimetar si izbegla da udariš glavom o ivicu stola.“ Tada sam se zabrinula i odlučila da uvedem još jedan obrok. Završilo se tako što mi je nakon svakog zalogaja glava bila iznad wc šolje. Nisam to namerno radila, već se moj želudac toliko skupio, a moj organizam toliko navikao na nerodovan unos hrane, da mu je ovo bio šok i reagovao je neprihvatanjem, odbacivenjem. Baš onako kako sam ja reagovala na sebe i onako kako sam umislila da reaguje i okolina.
Ništa mi nije bio dovoljno dobar dokaz da sam skinula sav višak, pa možda čak i preterala. Ni komentari bliskih osoba, ni brojka na vagi, ni stara garderoba koja je tada visila na meni. Htela sam samo još. Još pet kilograma, pa ću stati. Svet je izgledao kao pakao, odvratno, hladno i mračno mesto. Nisam više mogla ni da plačem, samo sam ćutala. Slušala sam komentare da je depresija za besposlene i razmažene osobe. Ja sam imala posao. Tri smene. I obaveze kod kuće. Nisam mogla da se pomirim sa tim da me neke osobe ne žele blizu sebe. Mislila sam da je to zbog mog fizičkog izgleda. Pre nego što sam otišla kod psihologa (psihijatar tada nije dolazio u obzir, nisam želela tablete), pisala sam raznim ljudima koje sam poznavala i koje sam smatrala ostvarenim i inteligentnim. Pisala sam im šta me muči, tražila neki savet i odgovor. Mislim da nisu mogli ni da pretpostave u kakvom se stanju nalazim. Neki su odgovorili, saslušali, neki ne. Mislim da su više bili iznenađeni, zašto im ja odjednom pišem, zašto im se poveravam. Slobodne dane sam provodila zaključana u sobi, ležeći na krevetu i slušajući Amy Winehouse. Nisam izlazila iz kuće, nisam se fotografisala. Na društvenim mrežama sam imala zabrinjavajuće objave. Dobijala sam razne komentare „traži pažnju, iskompleksirana je, umišljena, pravi se važna“. Niko od njih nije pomislio da mi se možda ne živi, da možda imam neki problem. Dugo me niko nije pitao : „Kako si?“ Nisam izlazila iz kuće, bilo je mučno suočavati se sa svetom, sa pogledima ljudi. Mrzela sam sažaljenje i poglede sažaljenja. Što je jedan poznati pisac rekao: „Samo sam bio zarobljen u svetu u kojem nisam mogao da pronađem smisao“.
Htela sam da se uhvatim za nešto. Neko zrno nade da će barem nekad biti bolje, da će sve to proći. Htela sam da verujem. Htela sam da opet zavolim sebe, ali nisam mogla.
Htela sam da nestanem, ali tako da to niko ne primeti i da niko ne tuguje.
A, onda sam videla jednu ponudu na fejsu i odlučila da se prijavim. Upisala sam se u školu stranih jezika. Imala sam ambiciju da odem u tu stranu državu, gledala sam na to kao spas. To je bilo ono zrno nade, ona šaka radosti. Nema veze što je nisam posetila. Jezik sam naučila, to me je oživelo. Kada sam shvatila da nisam nesposobna, da život ide dalje ( koliko god mi to ranije zvučalo kao kliše), da moram da se trgnem, da jedino sama sebi mogu da pomognem. Prošlo je dosta vremena od te moje borbe, sada je slika skroz drugačija. Moja slika o sebi. Promenila sam se i fizički i psihički. Postala sam jača. Neke lekcije su teške, ali zaista vredne. Neki ljudi su me svojim postupcima i svojim ponašanjem prema meni odveli na samo dno postojanja, ali možda je baš to bilo potrebno. Da naučim, da shvatim, preživim, prebolim. Da budem spremna za ono što dolazi, za ono što me čeka.
I danas me često zaboli nepravda. „Mrzim što sve odmah primetim, pa ne mogu da uživam u zabludama kao sav normalan svet.“ Mrzim kada vidim ono o čemu moram da ćutim. Ali shvatila sam vremenom da ne vredi pridavati pažnju , značaj i svoje vreme stvarima koje ne možete da promenite.
Niste sami! Nikada niste sami. Koliko god da je teško, uvek postoji neko ko se identično tako osećao ili možda još gore, pa je preživeo. Danas je ostvaren, ispunjen i uspešan.
Devojke, žene, nemojte da tek posle infuzija shvatite da kilogrami nisu najvažnija stvar na svetu. Da je ljubav prema sebi na mestu broj jedan. Da uvek postoji neko ko vas voli baš takve kakve jeste. Neko ko ne traži da se menjate.
Zdrave dijete su dobra stvar, ali samo ako smo psihički spremne na njih, inače, vrlo lako mogu da krenu u skroz pogrešnom pravcu, izgladnjavanjem, mračnim putem, ka bulimiji ili anoreksiji.
Onaj ko vas je ostavio, onaj ko je otišao, napravio vam je uslugu. Verujte mi, znam da sada zvuči kao „pokušaj utehe“, ali zaista je tako. Ponekad su potrebne i godine da to shvatimo. Meseci i neprospavane noći dok nam se neke kockice u glavi ne slože.
Onaj ko vas voli, neće vas nikada ostaviti same. Pa makar to bili i vi. Nemojte nikada da odlazite od sebe, samo onda možete dobiti zagrljaje u kojima se osećate, kao kod kuće.
