ГРУЖА ЈЕ СИНОНИМ ЗА ОБЕЋАЊЕ
Гружанка из Милановца
Оловка не ћути, песникиње Магде Ђорђевић из села Опланића. Поводом њених задњих успеха: награде у Баточини, од стране Књижевног клуба „Миодраг Петровић” у Баточини и „Одлуке” Скупштине општине Кнић да јој додели високо општинско признање „Диплому за изузетан дoпринос у развоју: културе, књижевног стваралаштва и промовисања гружанског песништва” 15 новембра.
Разговор у другом полувремену живота у њеном дому у Опланићу открио нам је тајне „стрелца из 65. године”, са детаљним освртом на околности из првог дела њене животне и песничке утакмице.
-ПЕСНИКИЊА МАГДА ИЗ ОПЛАНИЋА?
Сама себи одредила сам судбину. Из града Горњег Милановца удала сам се из љубави у село Опланиће, засеок Ковачевића. Моја мајка Марија је родом из Далмације, тачније из Задра. И она се удала у село из града, тачније у Липовац, из љубави за мог оца Милету Ђоковића чувеног хармоникаша. Имам још рођеног брата који је наставио очеву традицију. Ја сам наследила од мајке традицију, удају у село из града, а од оца љубав према цвећу и домаћинству. Он је као војник у Војводини садио цвеће из Шумадије и обрнуто. Такође био је вешт у домаћинству. Сириштем је сто литара млека сирио: продавао, али радио као фарбар у Милановцу и кућио. На моју мајку сам продорна, речита. Она је са дедином, очевом ратном споменицом добила посао у конфекцији Рудник. Однела је споменицу погинулог оца Крсте Челића (Шеста Личка) на биро и рекла: „Зар ја дете палог борца да немам посао”. На послу се показала и запосли су ускоро и мене 86. е године. Почела сам да радим у конфекцији Руднику прво у производњи, па као моделар. Напредовала сам и нашла се у администрацији. Удајом 89. е за Дача Ђорђевића путовала сам на посао пуних 18. година и осам месеци. Устајала сам у четири изутра, хватала аутобус у пет и била на послу у шест сати. Муж је радио у Крагујевцу, ја у Милановцу. Изродили смо двоје деце Ненада и Душана. Почеле кризе и ја постадох технолошки вишак. Остала сам без посла. После три месеца искористим прву прилику и запослим се као теткица у школи „Свети Сава” у Топоници.
ЕНЕРГИЈА ТИ НЕ НЕДОСТАЈЕ!
Као мала била сам врло несташна. Играла сам фудбал са дечацима, наравно крпењачом. Била сам права мушкарача. Од лутака имала сам једну гумену Црвенкапу. Више од играња са њом волела сам: да возим рошуле, бицикле и да играм рукомет.
ЧЕГА СЕ РАДО СЕЋАШ?
-Најлепше ми је било у животу у детињству од моје девете до 13. године када сам живела у Задру. Била сам дете које је три године живело у окружењу, где нико није постављао питање вере и националности. Сва деца су заједно играла. Тамо жене не месе, тако да кад моја мајка испржи крофне настане урнебес. Сви заједно за час поједемо ванглу уштипака. Њихове породице биле су многобројне, све са најмање троје деце. Са њима сам била у фолклорним друштвима, где смо певали и играли традиционалне песме и игре народа и народности Југославије.
-ИМАШ ЛИ ВРЕМЕНА ЗА ПИСАЊЕ?
Почела сам и сада пишем за своју душу! Не патим од тога да издам своју књигу. Моје посме су заступљене у око 140 књига и алманаха. Песме су превођене на бугарски и арапски језик. Добила сам 12 награда. Најдража ми је прва награда „Прва радост” у Београду, за рукопис који је ушао у десет најбољих књига 2005. године. Ниједну моју награду нисам лично примила јер сам била обавезна на послу, а заслужила сам их: у Вршцу, Нишу, Ћуприји, Барајеву, Суботици и Београду. У селу нам се добро не пише. Болна истина, али живот се гаси. Борим се против отуђења од традиције српског сељака стиховима. Стихови су задовољство моје душе! Стихови ми не дају мира. Ја увек имам време за стихове. За стварање нема одређено време, пишем у тренутку инспирације, где год да се деси тај тренутак. Некада једна реч саговорника проговорен успут постаје окидач. На пример комшинка рече дедетету „устукни”. Ја узех оловку детету и написах:
„Кућни прагу басамка голих, устукли ти ходи испред славског дома, а севап је одшкринути врата, банути!”
-ИНСПИРАЦИЈА ДАНАС?
Волим да признам да данас пишем захваљујући унуку Матеји, мојим синовима и снајкама, које сматрам мојим кћеркама. Волим децу, цвеће, стихове, моју башту, мој врт, моју кућу, моју породицу.
-ДАНАС СИ ГРУЖАНКА!
Гружа је синоним за обећање, истину и испуњење обећаног. Гружа пуно обећава на први поглед и пуно даје без много напора. Гружани за више успеха у свом послу морају више да се друже и договоре заједнички интерес. Дружење очи у очи, а не телефон и друштвене мреже. Гружа има много образованих и занимљивих људи, али далеко од утицаја на институције које одлучују. Нарочито нас заболизе посленици културе и информисања. Дођу само када неког треба оцрнити! Сећам се почетком Миленијума излазио је лист „Гружа” у Книћу. Њега је финансирао приватник из Љуљака. Ја као један од новинара тог листа писала сам у њему, о успешним домаћинима, вредним, јаким али и угроженим домаћинствима. Неком је живот мајка, неком маћеха. У то време најуспешнији домаћин био је у Опланићу Миле Вујчић, са доста пољопривредних машина и стоке. Социјално најугроженија у истом селу била је тада Зорица Максимовић, којој су мештани удруженим финансиским срествима и радом направили кућу. Гружани су солидарни.
-КАЗИВАЊА ИСПОД БОРАЧКОГ КРША?
Петровдански песнички сусрети у Борчу „Завичајног удружење Живадин Стевановић” организовали су 11 пута. Девет песничких маратона испод Борачког крша изнедрило је збиорнике песама. У првом делу, песме свих учесника са стране, а у другома делу песме двадесет ветерана и десетак основаца. Занимљиво је да у нашем Удружењу песника Живадин Стевановић, сви чланови су из Груже, или у родбинској вези са њима. Перјаница нам је био Добрица Ерић, па ту су нам: Славица Савковић, Душан Божовић, Љупче Јанковић, Сретен… Идеју о друштву настала је на степеницима школе и пренела се у кућу Душана Божовића где смо Завичајно удружење основали 1. августа 2008. године. Датум рођења Живадина Стевановића чијим се именом данас поносимо је и датум нашег оснивања.
-ПРЕПОЗНАТЉИВОСТ И ТРАДИЦИЈА ГРУЖЕ?
Мило ми је што живи „Ликовна колонија” настала у Борчу пре четврт века. Што су активана удружења „Стево Книћанин”, фолклорна група некад „Горња Топоница” данас „Вук и Наум”. Са сетом се сећам и хуманитарних концерата „За Наташу”, „За Вука и Наума”, … Жао ми је што је једна врхунска манифестација у нашем крају угашена „Борачка хајка на лисице ”. Хајка је била понос Груже, Шумадије, Србије. Скуп ловаца и туриста какав би свака област пожелела, као тиристичку атракцију и богами нашим домаћинствима обезбеђивала узгој живине у селу. Данас се комшије жале да су лисице настаниле у кокошинцима.
-ЗНАМЕНИТИ ГРУЖАНИ У КУЛТУРИ ПРОШЛОГ ВЕКА?
Када размишљам о знаменитим и пре свега плодним гружанима, први ми је увек: сељак, песник, светски путник и народни културни посланик Живадин Стевановић, јер је комуницирао са светском научном, уметничком и политичком елитом. О Добрици Ерићу не треба ваљда ништа рећи, све старије будили су његови стихови, сви знају ко је био и колико нам недостаје. Морам само напоменути, да сам се дружила, да сам сарарађивала са великим поетом. Он је као уредник листа Витез и у њему објављивао песме наше деце. Децу је јавно називао „моји рођаци са села”. Данас се изузетно истиче писац Слободан Ћировић, због романа историске тематике и бремена одговорности које они изазивају.
-ДАНАС?
Од младих морам издвојити Марка Марковића, зато што пише народним језиком, речима и акцентом села и темама са села. Ту су ми још многобројна деца, која су ми у Удружењу, али рано ми је да их одвајам. Сами ће то урадити, чим покрену оно што носе у себи, а ми објавимо.
Огорчена сам на систем који нам васпитава омладину: телефоне, друштвене мреже,… Некада у моди беху минђуше, а сада пупак и образе пирсингом се буше. У бирцузу без билета, без бламаже и без стида, скупаља се армада, банда галантнијих каваљера, сви су дошли да шицаре, да добију, да преваре.
НАГРАДЕ, ДИПЛОМЕ И ПОВЕЉЕ:
-2005. године, Књижевна заједница Југославије у Београду доделила је диплому за првих десет рукописа „За најбољу књигу године”.
-2008. године, Нови Сад Међународни фестивал поезије и песника „Бољи живот инвалида” доделила је „Сребрну повељу” за песму „Бршљеновима изатканица.”
Удружење књижевника „Бранко Миљковић” доделила је „Повељу Бранково писмо”, за песму „Бршљеновима изатканица”
-2009. година Заједница књижевних клубова Србије КРК „Суботица” на XX Међународном фестивалу добија „Плаву повељу за истину”, за песму „Бирцуз”.
-2010. године Сабор књижевног стваралаштва Србије у Барајеву на конкурсу „Оловко не ћути” III награда за родољубиву песму „Расејано звериње”.
-2012. године Међународна књижевна манифестација „Вршачко перо” додељује „Мајсторско перо” за изузетан уметнички израз и допринос у очувању српске књижевне речи за песму „Увек ми добро или блажана чувства”.
Удружење књижевника „Бранко Миљковић” доделилo је повељу за велике заслуге „Миљковићеве вечери”, за песму „Заједно”.
-Књижевни клуб „Душан Матић” Ћуприја доделио јој је похвалу на конкурусу „Моравске тајне”
-УСКОР на деветом међународном књижевном конкурсу у Београду доделио је Похвалу за песму „Чамотна кућа”.
– Књижевни клуб „Душан Матић” Ћуприја доделио је диплому „Поетска позорница ПАУС” и III место за песму „Голи басамаци”
-Суботица „Плава повеља за песму „Добра моја”
-Књижевни клуб „Миодраг Петровић” Баточина доделио јој је диплому и III место за песму „Имао па немао”.
