Noć je večna.
Mesečina obasjava vodu i slomljeno staklo. Bezbroj zvezda krase crno nebo, ali nijedna se ne ističe.
Ceo svet je sačinjen od beskrajnog okeana i dve plutajuće zgrade. Drevne građevine su.. ruinirane. Nedostaje im veći deo fasade, dok vrhovi su izloženi umerenom vetru. Deluju spaljeno, iz nekog razloga. Jedino što je preostalo od gornjeg dela je skelet, tj. krive čelične grede nagrižene rđom. Kroje pravougaonu konturu davno-zaboravljenom kamenu i cigli. Zgrade ponosno lebde jedna naspram druge. Između njih viri mesečina: deluje kao da ih je baš ona razdvojila. Od vode su uzdignute nekoliko metara, sasvim dovoljno da se primeti lebdenje. Za dna je fiksirana vlažna zemlja koja se neprestano fragmentira i nestaje u vodi odozdo.
Kameni su bastioni bunta protiv neoborive degradacije, kao posledice prolaznosti.
Sve što se čuje je pesma retko-viđenih galebova. Primorske ptice vreme provode po uništenim krovovima. Neke bi intrigirano gledale u polomljene antene, a druge u spaljeni nameštaj i istopljeni čelik. U tandemu sa talasima odozdo, dočaravaju načistu napuštenost ambijenta.
Na sedmom spratu u obe zgrade, na simsu polomljenih prozora sede dvoje mladih. Neprestano se gledaju; sintetičkim osmesima kroje svetlost koja probija i mesečinu. Svako na „svojoj“ strani, prostor koji ih razdvaja tretiraju kao neoborivog. Noge im vise namerno, njišu ih u pravcu jedno drugog. Petama s vremena na vreme udaraju o napuklu ciglu ispod simsa, činom ubrzavaju neminovni kolaps. Vetar periodično nastani prostor između dve građevine, valjda u nameri da se ruga nesuđenim saputnicima. Ne mare, već sanjaju o onoj magičnoj noći kada će moći da se dodirnu.
Ehoi njihovog zajedništva odjekuju u pozadini. Više ništa nije realno, pogotovo ne njihova ljubav.
