Za Milana ( i Anju )
Devojčica i dečak, sede na kraju strme litice, gde planeti i kopnu je došao kraj.
Noge im obeshrabreno vise iznad beskrajnog mora. Ne njišu ih: začuđujuće su statične. Sveža trava delimično sakriva njihova tela. Trenjem golica, pokretom mami. Svejedno, bilo je nemoguće razaznati karakteristike dvoje ljudi jer su vidljivi samo kao mračne siluete. Veća i manja, njihova uloga i bitnost se ne dovode u pitanje. Gledaju u „džinovski“ mesec koji neprestano leti ka njihovoj planeti. Vidljiv je skoro svaki detalj glomazne sfere: od kratera i pukotina sve do bregova i planina. Ceo svet je obojen mesečevom svetlom, bistrom senkom. Žutobela beskonačnost iz nekog razloga žudi za braonzelenom. Kolizija je neminovna, međutim..
..nepoznato je zašto je satelit izdao svoju ponosnu planetu
Sede ispod glomaznog drveta, naizgled jedinog na celom svetu. Ovo nije bilo njihovo nebo – pa, šta? Miris morske svežine i rose umiruje dok šum zanosnih talasa odozdo održava lucidnost. Bujna krošnja ih neprestano obasipa zlatnim i zelenim lišćem. Mali milion njih se zadržao na glavama i ramenima, naizgled nevoljni da se oproste od poslednjeg čovekovog dodira. Nestašan vetar ih razbacuje, koliko po prisutnima toliko i po umirućem ambijentu. Ti drugi, „divlji“ izgledaju kao sitna deca napokon puštena da žive život onako kako su baš ona želela da ga žive. Bezbrižno su putovali prema sopstvenom kraju, dok su samo pojedini listovi padali dole. Svaka smrt značila je da je površina razdraženog mora za delic lepša. Plutajuće lišće nije u konfliktu sa vodom – strastveno se grle.Njena duga kosa divlja u pravcu Njega. Prevelike odeće i ljubavi, rado se pridružuju beskrajnom plesu. S vremena na vreme ih nadleću galebovi. Oglašavaju se kricima i jecajima za slobodom. Oni odjekuju ka dolazećem mesecu, ali njega jednostavno nije bilo briga.
Na crvenom radiju koji je ležao između njih svira I’m God od Clams Casino.
Prisutni ga ravnodušno slušaju. Ni jedno ni drugo ne pomeraju telo u ritmu pesme, iako se ona izvija zbog njih. Neobičan li je bio detalj da se ni jednom nisu, niti će se pogledati. Ko zna – možda bi i jedno jedino slovo bilo suvišno. Oči od dijamanata su im fiksirane za dolazeći pocetak. Upijaju svaki ton. Miris nezapamćene svežine nije želeo da ih napusti.
..sve napokon ima smisla.
