„Вилуси су село изнад Билећа, никада нисам био у том месту сем дана када сам се родио 24. маја 1942. године. Ја сам Србин из Црне Горе. Крсна слава ми јеЂурђевдан по оцу и по мајци“, увео нас је о причу о породици Лубарда крагујевачки пензионер Вујадин Лубарда.
Тако на први поглед уобичајено почиње живот препун преокрета, промена места боравка, занимања и сврхе живота за које је одговоран „живот као највећи режисер”. Животне белеге Вујадин Лубарада стекао је мимо личне воље и могућности да утиче на њих. Увек се питао „ко је све тако поређао”. Невероватан ток догађаја од рођења, заробљавања мајке, заточеништва. Зла коб, на ивици смрти у нацистичком логору, преживљавања у планским врлетима, борба за живот и слободу и трагедија родитеља. Мирно, типично школовање за то срећно југословенско послератно доба започео је на Цетињу. Наставио у Загребу и Београду, где је започео каријеру у Државном секретаријату за унутрашње пославе. Из Одељења безбедности у Београду, премештен у МУП Црне Горе, а пензионисан 1990. године, као саветник министра Унутрашњих послова Црне Горе. Оженио се Крагујевчанком 1976. године, а Крагујевчанин постао осмог октобра 2000. године.
Отац Мило Саве Лубарда и мајка Љубица Вукова Стругар венчали су се уочи рата и имали су своје домаћинство у Горњем Љуботињу. Ратничка крв потиче од прадеде Илије који је освојио лубарду (топ ) од Турака и деде Сава Ивововог Лубарде, који је као добровољац дошао из Америке да би учествовао у Балканским ратовима. У ослобађању Скадра је лакше рањен, али је учествовао и на Брегалничкој бици, да помогне „браћи Србима”.
У то време отац Мило се изјашњава као комуниста, противник Франковог режима и добровољац за „Шпанију”. Ухапшен са друговима 1937. пре укрцавања на брод у луци близу Петровца на мору. Као патриота затворен је у логору за противнике Тројног пакта и патриоте код Смедеревске Паланке.
Крсна слава Ђурђевдан му је по оцу и по мајци. Отац Мило је био један од организатора Народног устанка у Цетињском срезу и Јужном крају Црне Горе против фашистичке окупације и директни организатор 13. и 14. јула битке на „Кошћелама”, где су тридесет два устаника пресрели казнену експедицију од 700 фашиста. Жан Пол Сатр је за битку рекао:
„Битка на Кошћелама тада је била једина светла тачка у Европи, јер је организовани народ извојевао победу над фашистичком војском”. У масовном Устанку народа остало је само четири града неослобоћено у Црној Гори: Цетиње, Подгорица, Пљевља и Никшић.
“ Фашисти крећу у офанизиву, бременита мајка са народом у збегу иде уз партизанске јединице, које су се повлачиле у правцу Херцеговине и Босне. Код битке на Граховцу схватила је да као носећа не може даље. Села је изнурена насред бојног поља „да је неки метак погоди и окнча патње”. Метак је није хтео и када се опоравила заједно са рањеницима повлачи се за војском у правцу села Вилуси. У једној планинској појати започео је порођај. Изнурена маршом није имала снаге два дана да се породи. Трећег дана дошао је до ње један стари човек и преставио се: „Ја сам доктор Јошан Булајаић и другови су ме послали”. Породио је и отишао. Мајка је зампамтила његове речи:„Нисам видео веће новорођенче у животу, рођене од оволике особе”. Следећег дана дошао је очев друг Никола Крстов Поповић, чији је отац Крсто Зрно Поповић, командант сепаратистичке војске под командом Италијана и сместио нас код неке старије жене. Сепаристичке снаге су претраживале терен и када сам био стар само два дана заробљавају моју мајку и мене. Мајку са мном у рукама спроведе у логор „Богданов крај” на Цетињу, до кога је стигла после седам дана без хране. Са Цетиња пребацују нас у сабирни логор „Ријека Црнојевића”, а одатле преко Вирпазара у главни концентрациони логор „Campo di concetramente intrenato Militare 127” у Бару, одакле су заробљенике пребацивали у Италију. У том логору су већ били смештени мој деда Саво (77.), а уз њега је ујак Павле (17) био већ интерниран у Италију.
Тако сам постао логораш, стар седам дана у логору Богданов крај. Најгори и највећи војно-концентрациони логор региона дочекао их је у трећем месецу живота уз песму војних чувара „победимо све што видимо (vincere vincerijemo tuto che vederijamo)”, присећа се мајчиних речи Вујадин најмлађи живи логораш са наших простора.
„Логор су Италијани држали до капитулациј, септембра 1943. године, када настаје опште бежање из логора. Љубица се са дететтом скрива код рођака по плаинама, јер кући није смела да се врати од домаћих издајника. Немци је проналазе уз помоћ издајника и поново је депортоју у логор „Богданов крај” на Цетињу. Ту јој суде и осуђују је на смрт.
Немци су јој наредили да дете мора неко да преузме изван логора, иначе ће га бацити преко жице! Мене 1944. године преузима бака Стана Стругар. До стрељања није дошло, већ је казна замењена пресудом транспорта за Немачку. Требала им је радна снага. И та пресуда је одложена и богу хвала, Народна Војска Југославије је ослободила логор.
Мајка ме проналази на Цеклину, где сам после рата први пут видео оца“, присећа се Вујадин породичног окупљања Лубарди.
После рата пресељавају се у Цетиње где му се рађа брат Ива. Игром судбине станују у Банским становима близу Богдановог краја. Љубица одлази по воду на бунар у логор који сада припада војсци, за који је знала као логораш, али хапси је наш војник и одводи, у сада затвор, Богданов крај. Ослобађа је супруг Мило који је био командант Војне зоне за Цетиње и Мостарску војну област. Породична срећа није дуго трајала, Мило Лубарда гине 27. новемра 1947. године у авионској несрећи на брду Румија. Мајка Љубица преузима бригу о деци, супруговом оцу Сави до његове смрти 1954. године (88) и о својој мајци, јер су јој сва три брата погинули у рату, а најстарији брат Димитрије Стругар на Сутјесци у Крагујевачком одреду. Мајка Љубица је купила кућу од исплаћеног осигурања.
Чест гост је славни сликар Петар Лубарда који обилази породицу настрадалог 
брата. Вујадин 1956. године завршава основну школу. Размишља да упише неко тражену струку и посао, да што пре дође до свог парчета хлеба.
„Чуо сам да се траже аутосаобраћајни техничари у неколико предузећа и да је то дефицитарно занимање. Конкуришем и приме ме у Техничку школу аутосаобраћајног смера у Загребу. Завршавам је у року и 1961. године добијам стипендију од МУП-а и уписујем Саобраћајни факултет у Београду. Брат Ива ми се придружује после две године, а ја прелазим на ванредно студирање и као стипендиста МУП-а добијам посао у Државном секретаријату за унутрашње послове Одељења безбедности у Београду. У Београду сам живео до 1975. године, па сам премештен у СУП Црне Горе у Будву“, открива пут професионалне каријере Вујадин. Супругу Драгу из Крагујеца упознао је на студијама и са њом се венчао 1976. године у Крагујевцу. Са њом има двоје деце: Милену и Мила. У том периоду игром судбине 1978. и 1979. године радио је у канцеларији као виши инспектор МУП-а, у згради која је изграђена на простору бараке логора „Campo di concetramente intrenato”у Бару.
Крагујевчанин постаје 2000. године јер је Крагујевац имао институције за децу ометену у развоју, које тада Црна Гора није имала.
Син Мило је особа ометена у развоју (као последица порођаја за време земљетреса), а у тада у Црној Гори није имало могућности за рехабилитацију. Супруга Драга посвећује му живот и сели из места у место. Сплит, Љубљана, Корчула…стижу до Москве и чувене Џуне трагајући и налазећи стручну негу и помоћ свом сину. Милу није довољна само породица, потребна му је и специјалистичка установа.
Тада је Драга радила у Путнику, а школски другови су јој јавили да у Крагујевцу постоји специјална школа „Жућа”. Установа тог профила била је адекватна. У Црној Гори Филип Вујановић обележио је камен темељац за сличну установу пре 15 година, али реализације још нема.
Надали смо се да ћемо привремено бити Крагујевчани, али ево већ 15 година смо у Крагујевцу“, осветљава породични ходограм Вујадин.
У Крагујевцу наставља се борба за социјализацију детета. Брига друштва о популацији ометених у развоју престаје код напуњених 25 година. Вујадин проналази снаге и могућности и заједно са другим родитељима са истим проблемима оснивају Удружење „Егал”. Породица Лубарда је била стожер свега и у Центру за дневни боравак „Вивере” у МЗ 21. октобар. Вујадин је израдио скоро сва документа, правно обликовао и дао име и визулезивао симбол друштва.
Пензионисње објашњава личном вољом због породичних разлога и визије да је он за друго време службовања, а не за време. Пензионисан је као саветник министра Унутрашњих послова Црне Горе. Током свог службовања често је био носилац протокла приликом посета високих државника, уметника и значајних светских личности: Вили Братa, Пертиниa, Андреотиa, Хелмута Колa, Штроугал, Вортњиков, Гадафијевe супругe и братa, докоторa Жорж Безарa генералног секретара светског интерпола…
Тврди да су речи његовог професора Уставног права коме није могао да удовољи да буде асистент, због већ постојећег радног односа, биле идеја водиља деловања у служби: „Не треба инсистирати на свакој зачкољици! Ако хоћеш да компромитујеш закон, гурај у формализам”. Сматрао је да је радио да решава, а не да нагомилава проблеме и компликује ствари!
Често цитира изреку „Камен из рука, реч из уста”. Дружи се са ловцима и кинолозима, посебно цени Ђурчића и Драгана Никетића, Кепа Кузмановић, Друштвом српско –руског пријатељства Ћирило и Методије. Поноси се добрим другове широм простора бивше Југославије. Стигао је стићи и утећи и схватио да је тешко избећи неке сусрете, који по закону вероватноће нису могући, тврди да то човек не може да контролише.
Визије Петра Лубарде
Кум Николча Крстов дао му је име Вујадин, јер је имао визију малишанове судбине да „крупни малишан мора стићи и утећи и на страшном месту постати да би преживео”. Лубарди нема много, много су изгинули, али сада се држе! Вујадин се може похвалити славним стрицем, сликаром Петром Лубардом. О славном сликару нам је причао из његовог угла.
Петар је умро 13. фебруара 1974. пре четрдесет две године. Издвајам што би он одвојио: За слику „Сумрак Ловћена” 1970. године добио је награду Октобарског салона. Одбио је да уђе у „Одбор за подизање Његошевог венца”. На Ловћену одбија да излаже на репрезентативној изложби послератних уметника Црне Горе у Музеју савремене уметности у Београду, „јер се не сматра Црногорцем!”
Као ликовни уметник он је у својим делима предвидео важне светске догађаје. У слици „Растргнуто јагње”, које је излагао у Паризу предвидео је распад Еворпе. Ремек дело „Сумрак Ловћена” предсказао је шта ће бити са Југославијом.
„Више има старог Јапана у сликама Југословена Лубарде него у свим сликама јапанских уметника друге половине двадесетог века”, Једна је од најлепших критика његовог сликарског опуса, приликом доделе Гран прија у Токију. Написао Асахи Шимбун, а наша штампа пренела.
Петар је рођен 1907. године и рат је провео по заробљеништву у Италији и Немачкој.
Крајем 1944. године враћа се на Цетиње и жели да се придружи Народноослободилачкој војсци.
Мој отац Мило као мајор војске једва га је одвратио од пушке речима:
„Немој Петре, немаш ти ратна искуства, а нема и потребе, пуно је младића у војсци. Не можеш ти са њима, а имаш и ту диоптрију“. Упорном Петру доделио је друге, прикладније дужности.
Стрица Петра сам упознао у породици као дечак од четири године. Као основац, првак у његовој Основној шкли „Његош” на Цетињу где је је у једној учионци сликар Петар Лубарда имао импровизовани привремени Атеље, био сам чест гост. Стриц ми је поклонио кутију дрвених бојица и сликарског материјала на чему су му завидела сва деца из школе.
После братове погибије, Петар је често посећивао његову породицу. На Љубичин захтев узео је Милову фотографију да наслика „портре” брата.
Нестрпљива мајка љутила се на Петра што брзо не завршава слику, а ја сам је смиривао указујући јој на Петрове сузе:
„Видиш да му се овлаже очи чим га поменеш, Петрове сузе значе емоцију, а да нема емоција не би био сликар Петар!”
За време студија посећивао сам га у стану у Даничићевој број 1 на Дедињу. То је био период када је сликао циклус „Крагујевац 1941. године” за Спомен – музеј 21. октобар у Крагујевцу. Питао ме ја за завшену слику „Ноћ уочи трагедије” на штафелају:
-Шта видиш, Вујадине?
-Ја овде видим злу коб, одговорио сам.
За мене је било тешко дефинисати ту реч. Сада је дефинишем да када народ препознаје или предосети велику трагедију и несрећу, а не можете да докажете, а види се да је неминовно.
У кући му је често звонио телефон. Бука му је сметала, стриц би иритиран рекао:
–У праву је онај мој пријатељ, енглез Хенри Мур, кад ради што искључи телефон и све електричне уређаје по кући!
Када је шездесетих имао ретроспективну изложбу у Музеју савремене уметности на Ушћу отишао сам да испоштујем стрица. Иако је био кратковид, одмах ме је приметио у гомили и одмах ми се обратио:
-То си ти Вујадине, а ја мислио да су младе атлете почеле да долазе на моје изложбе.
Када је Видоје Жарковић са Титом боравио у резиденцији Игало у Игалу задесио их је катастрофални земљотрес на тераси резиденције. Са терасе се јасно видело да се врх Ловећана дими.
„Погоди Петар”, рекао је Видоје Титу!
Петар Лубарда је био велики противник уклањања капелице због дизања Маузолеја који је сада тамо.
„Бојим се за Ловћен”, читао сам у старој Асирској религији да је место баксуз на коме се подигне нови храм, а претходно се сруши стари, учио ме је.
Био је пријатељ са Пикасом. Када је Пикасо био у посети Дубровнику пожелео је да му пошаље разгледницу. Није знао адресу већ су му студенти из Београда дали адресу мог брата Илије који је сада у Америци и који му је када је разгледница стигла однео исту.
Сећам се критике о његовом сликарском опусу приликом доделе Гран прија у Токију. Написао Асахи Шимбун, а наша штампа пренела:
„Више има старог Јапана у сликама југословена Лубарде него у свим сликама јапанских уметника друге половине двадесетог века”
Петра је најбоље описао један његов инжењер пријатељ рекавши:
„Кад разговарате са Петром, присни сте са њим као да је обичан човек, а када се растанате од њега одмах схватите да сте разговарали са мудрацем“.
Јавна, интимна и породична сећања поделио је са нама Вујадин Лубарда.
Марко Терзић и Вујадин Лубарда (десно) у Музеју 21. октобар у Крагујевцу
