Noćas je padala kiša. Imam sreće, nije me zatekla puno puta od kada sam ovde. Kažu, u ovom gradu od sedam dana u nedelji pet je kišno. Biće dovoljno vremena da utvrdim da li je to i zaista tako. Koliko vidim, uglavnom je nebo sivkasto ali ovo je London, a jesen je, nije iznenađujuće. Čak sam i čuvenu londonsku maglu, do sada, videla jedanput.

Stigla sam prvog novembra. Za jedan dan sam promašila Noć veštica i u gradu se i dalje oseća duh praznika. Izlozi su dekorisani bundevama, a pre neko veče nas je drugarica dočekala sa upaljenom Džek lanternom (Jack O’Lantern – lampa od bundeve). Tek toliko da bi dočarala atmosferu, meni, koja sam iz nekog drugog sveta u kome se ovaj praznik ne slavi. Običaj dekorisanja bundeva je izvorno potekao iz Irske i Škotske, iz 19. veka. Ima mnogo različitih teorija o ovom običaju, a jedna od najrasprostranjenijih je da se izrezbarene bundeve odnose na hrišćanske duše u čistilištu. U svakom slučaju, koga god predstavljale, koriste se za teranje zlih duhova. Britanci poštuju tradiciju, to niko ne može da im ospori.

Imam mesec dana vremena da istražim London. Po glavi mi se vrzma gomila ideja: od Džeka Trboseka do londonskih muzeja i galerija. Za početak, krenuću od Temze. Reka na kojoj leži London, u startu mi deluje majušno. Ja sam „dete“ sa Dunava, a sa njim je teško porediti. Delimično na reci, a drugim delom na njenoj obali, leži veliki panoramski točak poznat kao(Londonsko oko) London Eye. Zovu ga i Milenijumski točak, a smešten je na južnoj obali Temze. Ima 32 osmatračke kapsule načinjene od stakla. Dok ne napravi pun krug, potrebno mu je okvirno pola sata. Rešavam da se „oprobam“ u vožnji. Jedino nisam sigurna koliko ću vremena biti primorana da čekam u redu za kartu. Ovaj grad je jedan od najposećenijih u svetu. Na svaku kartu koju želite da kupite pretenduje horda turista.

Točak se neprestano okreće, a kretanje je toliko lagano da posetioci ulaze i izlaze iz kapsula, dok su u rotaciji. Iz njih se pruža fascinantan pogled na obalu Temze i građevine koje je okružuju. Kada je vedro, kažu, vidi se sve do Vindzora. Nažalost, danas nije sunčano pa se udaljene građevine utapaju u gradsko sivilo. Nemam dvogled; kardinalna greška. Obavezno ga treba poneti na ovakav „panoramski izlet“.

Londonsko oko, zvaničan sajt

Šetam obalom Temze, prolazim Modernu Tate galeriju (Tate Modern) i nastavljam ka najpoznatijem mostu ovoga grada, Tower Bridge-u. Usput nailazim na HMS Belfast, ratni muzej, smešten unutar broda kraljevske mornarice koji je nekako preživeo Drugi svetski rat. Ostavljam ga za neku drugu priliku. Danas sam raspoložena za razgledanje „na otvorenom“.

Tower Bridge je priča za sebe. To je pokretni most kojim gospodari hidraulični mehanizam i podiže ga kada ispod njega prolaze brodovi. Verovatno se nikada, nikome nije desilo da gleda slike iz Londona, a da na nekoj od njih ne vidi upravo Tower Bridge. Najlepši deo mosta su dve kule, međusobno povezane šetnim stazama, u višoj zoni. Postavljene su zahvaljujući ideji da pešaci ne moraju da čekaju vraćanje mosta u prvobitan položaj, posle podizanja. Za njega se vezuje nekoliko urbanih legendi. Od toga da je jednom počeo da se podiže pre nego što je autobus u potpunosti prešao preko njega, do diplomatskog skandala sa Bilom Klintonom kada je njegovo obezbeđenje ostalo podeljeno na dve različite strane mosta.

Tower Bridge, forum i slike – Tripadvisor

Prešla sam ga i nastavljam duž suprotne obale Temze. Stižem do Spomenika velikom požarukoji je zadesio grad u 17. veku. Godine 1666. u noći između 2. i 3. septembra izbio je požar koji je uništio jednu četvrtinu Londona. Vatra je potekla od pekare u Puding Lejnu i tokom četiri dana potpuno uništila stari deo grada. Srećom, donela je i spas od kuge, budući da je u njoj stradala gomila pacova, glavnih krivaca za širenje bolesti. Za obnovu i rekonstrukciju je bio zadužen slavni britanski arhitekta Kristofer Ren. Kao podesćanje na ovaj događaj, Ren je podigao dorski stub od portlandske stene sa pozlaćenom urnom na vrhu. Ako bi bio položen na zemlju, ka istoku, njegov vrh bi ukazao na tačno mesto izbijanja požara. Sa 61,5 m ovo je i danas najviši samostojeći kameni stub u svetu. Do njegovog vrha se može doći stepenicama, a sama završnica je zaštićena mrežom budući da je više ljudi na ovom mestu u prošlosti izvršilo samoubistvo.

Spomenik velikom požaru , dodatne informacije

Odšetaću još do Katedrale Svetog Pavla i završiću za danas. Ona je najpoznatije ostvarenje Kristofera Rena i veliki arhitekta je u njoj i sahranjen. Katedrala engleske protestantske crkve građena je na prelazu iz 17. u 18. vek na mestu starije bogomolje stradale u požaru. Više od dva veka je bila najviša zgrada u Londonu. Njena kupola, izgrađena po uzoru na Sv. Petra u Rimu je jedna od najvećih na svetu.

Katedrala Svetog Pavla, sve potrebne informacije

Završila sam za danas. Za početak nije loše. Onjušila sam londonsku atmosferu, osetila moć koja gospodari njegovim ulicama. Tek se upoznajem sa gradom, a već shvatam da samoj sebi zavidim što sam makar jednom imala priliku da ga vidim. Ali, za sećanja i sređivanje utisaka će biti vremena. Imam još dugih tridesetak dana da uživam!