Autor intervjua: Valentina Novković
U književnosti ste više od tri decenije, da li se sećate prvih napisanih radova, šta Vas je inspirisalo?
Knjige, naravno. Pisci su najpre čitaoci, tako da je inspiracija oduvek bila u pročitanom. Ne verujem piscima koji ne čitaju. Pripadam preinternetskoj generaciji koja je čitanje knjiga još u ranom detinjstvu doživljavala kao odličnu zabavu. Televizijski programi su tada u Rumuniji bili nesvarljivi, internet još nije bio izmišljen i jedna od najpristupačnijih mogućih opcija da se prekrati dosada bila je čitanje. Nažalost ili na sreću, nisam imala nekog da mi bira lektiru, da krenem nekako organizovano od dečije književnosti, pa da lagano stupim na stabilno tlo klasičnog romana ili poezije. Vrlo sam rano i nejakih pluća krenula da čitam teškaše klasične proze, jer je to bio ukus mojih roditelja i toga je bilo u našoj biblioteci, dok za poeziju u početku nisam marila, jer je jednostavno u kući nismo imali. Ona je došla kasnije, u tinejdžerskim godinama.
Moj stric je bio profesor ruske književnosti i on je definitivno kriv za moju veliku ljubav prema poeziji, jer je njegova biblioteka ustvari bila osnova koja je u meni stvorila tu književnu žilu kucavicu. Kasnije sam kao tinejdžerka počela da posećujem književne kružoke u gradu. Prvo je to bio studentski kružok „Pavel Dan“, a posle i književni kružok „Miloš Crnjanski“ gde su se okupljali srpski pisci u Temišvaru. To su tada bile prave radionice, gde si dosta toga mogao da naučiš o tehnici pisanja. Ne sećam se kada sam napisala prvu pesmu, ali znam da je časopis „Književni život“ moju prvu pesmu objavio 1986. Bilo mi je 17 godina. U svojoj 22. godini objavila sam prvu knjigu.
„Potrebne su nam knjige koje nas pogode kao katastrofa, rastuže duboko, kao smrt nekoga koga smo voljeli više nego sebe“, napisao je Franc Kafka, kojim se knjigama vraćate, zbog čega? Stiče se utisak da je pojava modernih tehnologija odvojila ljude od čitanja, pogotovo mlade, zbog čega je važno da se neguju čitalačke navike?
Volela bih da mogu da kažem da se često vraćam pročitanim knjigama. Nažalost nemam to vreme na raspolaganju. Ako se i vratim nekoj knjizi, to je po zadatku, zato što mi treba odlomak zbog nekog prikaza, možda da proverim neku ideju. Zbog prirode posla kojim se bavim, okružena sam knjigama i čitam svakodnevno, ali naravno ne toliko koliko bih volela i ne sve ono što bih volela da pročitam. Uvek je u mojoj kući poveći denjak onog što tek čeka da bude pročitano. Što se tiče uticaja modernih tehnologija, koje su ljude odvojile od čitanja, mislim da ta konstatacija i nije sasvim tačna. Hipertehnologizacija je datost današnjeg načina života, ona nas je možda odvojila od knjiga na papiru, ali ne i od čitanja. Po društvenim mrežama se osula paljba kako uništavaju mlade naraštaje, ali stvari su malo više iznijansirane.
Imam jedino Fejsbuk od društvenih mreža, ali moram da priznam da ga redovno koristim kao odlično sredstvo da pribavim informacije koje su mi bitne i da ja prijatelje informišem o bitnim stvarima. Odnosim se tu najpre na pristup radionicama savremenih pisaca iz Srbije, Rumunije, ali ne jedino. Tu uvek saznaš šta ko novo piše, na kom je festivalu bio, koja se nova knjiga pojavila, kako je kritika tu knjigu primila, koji časopis ima najbolji rejting. Za mene, koja ne živim u Srbiji, to jeste važno. Uvek možeš porukom nekom književnom stvaraocu da se javiš, da se i nepoznatom, do sada, autoru predstaviš, da uspostaviš saradnju. Dragoceni su mi takvi uvidi u ono što književni, likovni ili pozorišni svet stvara ovog trenutka i putem interneta nudi publici na uviđaj. Ako, na primer, saberete koliko ste dobrih priča, dobrih pesama pročitali na Fejsu, na blogovima ili na stranicama elektronskih časopisa i knjiga, tokom jednog dana, videćete da to uopšte nije malo. Jedina je razlika što ih niste čitali na papiru, pa imate utisak da ih uopšte niste čitali, jer nam je teško da u mozgu menjamo obrasce.
Na savremenu tehnologiju gledam kao na sredstvo, a od nas zavisi kako ćemo to sredstvo koristiti. Isto kao što se viljuškom možeš nahraniti, ali možeš i njome iskopati oči, tako i modernu tehnologiju možeš da koristiš u oba pravca. Odistinski verujem da se tu krije budućnost knjige. Ako neko može da vrati mladima naviku čitanja, onda je to zasigurno moderna tehnologija. Ne znam kako će izgledati svet budućih elektronskih knjiga, hoćemo li ih listati treptajem oka, pomerati mislima, hoće li knjige menjati oblik slova i korica u zavisnosti od tridimenzionalne ili ko zna kakve već perspektive, ali živim u uverenju da je ona jedina u stanju da sačuva svu viševekovnu lepotu književnosti i da je prenese budućim naraštajima. Važno je da ta lepota dođe do njih, tehnologija nam može biti u tome saveznik.
Kojim temama ste se bavili u prvoj objavljenoj knjizi „Nigdine“, da li poezija, možda, obitava u tom prostoru? Šta se u Vašem pogledu na stvaranje, svet uopšte, promenilo od tog vremena?
Ne mogu da kažem da sam birala tematiku, naročito ne u poeziji, ona se nadovezivala, igrom duha događala, sama nametala. Definitivno se od prve do najnovije knjige nešto promenilo. Mlade godine su stvaralački bile intenzivne, no radeći izbor za najnoviju knjigu „Opruge“ koja je upravo izašla iz štampe, nekako me je nespremnu dočekalo saznanje da mi je stih pre trideset godina bio mekši, ugodniji, leksički krvotok smireniji, a da se tokom godina moje pisanje izoštrilo i ogrubelo, ali dobilo i na težini. Ipak, uz eksponencijalnu razliku, postoji neka sadržajna i afektivna koordinata koja povezuje ove tri decenije poetskog stvaralaštva. Jer poezija obrazlaže proživljeni trenutak, ona je apsolutna, necenzurisana transkripcija mišljenja i osećanja. Jedina je u stanju da ne iskrivi percepciju onoga što se oko nas i u nama događa.
U svetu gde je svaka mrvica života stvar nekog kompromisa, jedino je poezija u stanju da taj kompromis odbaci, da pred čitaoca stane onakva kakva je, da slobodom svoje prirode rastereti društvene kontekste i ponudi prvo piscu, a zatim i čitaocu svrsishodnost samog kreativnog čina.
„Svaki umetnik, u svakom žanru, teži da izrazi pre svega čovekov unutrašnji svet“, smatra Andrej Tarkovski. Kakva je uloga umetnosti u savremenom dobu, da li se ona menjala tokom vekova, šta, zapravo, umetnik pokušava da izrazi?
Umetnost u kojoj god formi bila jeste lični metronom kojim meriš ritam sopstvenog krvotoka, pa se posle osmeliš i ustanoviš koliko duboko možeš u sebe da siđeš. Ona je poruka i emocija i strah, i čuđenje, i saznanje i parče mraka u nama, i parče svetlosti. Ona je zapitanost koja se na kraju pretvara u izraz. Tek u trenutku kada unutrašnji svet stiže do publike, on postaje umetnički izraz. Do tada je samo ideja.
Koji pesnici, književnici su Vam najbliži po senzibilitetu?
Oni koji uspeju da upravo taj moj senzibilitet probude, da mi njihov izraz nešto prenese, da me frazom ili stihom udare, da mi oduzmu dah, da me izazovu. Prava književnost to čini. Naravno da su mi bliži moderni pesnici, naročito oni koji žive svako izgovoreno slovo. Ne zameram konzervativnim piscima, niti ih smatram manje vrednim, ali slobodni beli stih, i moderna naracija su mi danas najbliži.
Vaše stvaralaštvo je plodotovorno, osim pesničkih knjiga, objavili ste i knjige prevoda na rumunski, priredili Antologiju srpske poezije XX i XXI veka na rumunskom, autor ste i knjiga kolumni i književnih hronika, iz kojih istočnika se nadahnjujete? U kojoj oblasti ste, ponajviše, Vi?
Ima me u svim žanrovima i svim oblastima. Biti bilingvalan je privilegija koju sam ja veoma rano iskoristila. Prevođenje je zahtevan i odgovoran posao, ali donosi toliko zadovoljstva. Spojiti različite kulture, omogućiti piscima da komuniciraju, omogućiti srpskoj čitalačkoj publici da čita rumunske savremenike ili rumunskoj čitalačkoj publici da čita srpske savremene pisce, jeste ono što me nadahnjuje i u čemu nalazim dobar razlog za svoja dela. Prevođenje je oduvek spajalo različite kulture, civilizacije i svetove. Nije to nimalo lako, nekad me nedeljama muči jedna reč, nekad je teško da odlučim splavareći u prostoru polisemije šta je u kom jeziku najprikladnije.
Antologija srpske poezije XX i XXI vek „Druga obala” koju sam priredila i na rumunski prevela zajedno sa kolegama Slavomirom Gvozdenovićem i Aleksandrom Stojkovićem bila je izuzetno dobro primljena i valjda jedna od retkih antologija koja je dva puta doštampala svoj tiraž zbog potražnje. Književnu hroniku pišem prateći knjige koje se pojavljuju u Rumuniji i nije ih malo, a ujedno sam i redovni kolumnista u nedeljniku „Naša reč”. Moje kolumne uglavnom prate društvene teme, i kada bi trebalo tačno da vam kažem o čemu pišem, morala bih da priznam da pišem o onome što vidim, doživljavam i preživljavam.
Kada pogledamo naslove Vaših pesničkih, ali ne samo pesničkh knjiga, vidimo da se poigravate rečima, da ih oneobičavate i taj postupak me podseća na ono što je Momilo Nastasijević činio u svojim stihovima. Da li je to način da se pronikne u tajanstveno, neizrecivo?
Volim da se igram. Pisanje sam oduvek doživljavala kao igru, a reči su mi materijal za gradnju. Nikad ne znam šta ću od te svoje početne gline napraviti, jer ta tajanstvena glina je klizava, i reči znaju da izmaknu, pa moraš dobro da ih nadgledaš, da ih hraniš pravim, čistim jezikom, da ih posle i gramatikom zagradiš da ti se ne pogube. Volim da izmišljam priče, da krenem naročito u kolumnama od nečeg stvarnog i dogradim mu nešto imaginarno, volim da hodam izoštrenih čula, da povezujem situacije, još uvek verujem snažnoj metafori i stihu. Razlika je u tome što proza otkriva dok poezija skriva.
Urednik ste časopisa za književnost Srba u Rumuniji „Književni život“, da li nadležne institucije pomažu objavljivanje časopisa, sa kakvim izazovima se srećete na mestu urednika? Koje paralele biste povukli, kada je poetski izraz u pitanju, između srpskih i rumunskih stvaralaca?
Časopis „Književni život“ jeste polugodišnja publikacija Saveza Srba u Rumuniji pod pokroviteljstvom Departmana za međuetničke odnose pri Vladi Rumunije. Izdavačka kuća Saveza Srba u Rumuniji trudi se već dobre tri decenije da pisanu reč ovih prostora produži, da nastavi tradiciju srpskog kulturnog života koji na ovim prostorima samo u knjigama i periodici postoji dvesta godina. Potreba da sačuvamo ono što stvaramo pojavila se i kod Srba u Rumuniji veoma rano. Godine 1936. u Temišvaru je pokrenut almanah „Život“. Iz štampe su izašla dva broja. Prvi broj časopisa pojavio se 1957. godine pod nazivom „Novi život“ i od tada možemo govoriti o kontinuitetu i o književnom časopisu koji već 65 godina izlazi u Temišvaru bez prekida i najnoviji broj časopisa jeste jubilarni broj.
Zbog tačnosti treba reći da je književni časopis Srba u Rumuniji 1968. promenio naziv i od tada ga imamo pod nazivom „Književni život“. To je časopis koji je zaslužio svoje mesto u kulturnoj periodici Srba gde god oni živeli, a meni je čast što ga danas uređujem. Da odgovorim i Vašem intrigantnom pitanju o paraleli između srpskih i rumunskih stvaralaca trebalo bi mi jedno dve pozamašne studije. Mislim da smo dva slična naroda, sa sličnim brigama i problemima, ali sa ogromnim kulturama i zaista velikim piscima. Nažalost, još uvek veoma malo znamo jedni o drugima.
U knjizi „Opruge“, nalaze se i stihovi „o kavezu ništa novo. Apsolutno ništa. Navikli smo da ga nosimo potkožno.“ Berđajev je smatrao da je „čovek rob zato što je sloboda teška, a ropstvo lako“, da li ste saglasni sa njegovim mišljenjem? Da li je čovek sklon da sam sebe okiva u negve misleći da teži slobodi?
Sloboda nije za slabiće, a mi smo, ljudi, retko hrabri, naročito kad odlučujemo o sopstvenom putu i sudbini. Taj nedostatak hrabrosti pretvara se u smrtonosnu izrutiniranost zbog koje umiremo pomalo svaki dan. Nisu fizički okovi toliko teški koliko su teški okovi našeg duha. Te okove nam ne stavlja niko drugi, te okove nosimo svojevoljno, uvereni da smo slobodni ljudi, a nismo. Zato i kažem da je kavez, nažalost, toliko srastao sa nama da ga nosimo potkožno.
Valter Benjanim smatra da „od svih literarnih formi prevod je taj koji nadgleda sazrevanje jezika izvornika i porođajne bolove sopstvenog jezika“. Na koji način pristupate prevodu, šta je najvažnije preneti čitaocu koji ne poznaje jezik originala?
Apsolutno se slažem sa konstatacijom Valtera Benjamina. Često mi se desi da tek kada prevedem sopstvenu pesmu vidim gde su joj slabe tačke, koji se to stih klima, gde se koja reč izlizala. Tek proverom u tuđem jeziku bolje sagledavam tekst na svom jeziku. Eto, meni je važna ta uloga prevođenja kao autokorektora. A najvažnije u svemu je i da čitaocu koji ne poznaje jezik originala prenesete osećaj da ta priča, roman, pesma ne dolaze iz tuđeg jezika. To ne znači uvek samo dobro poznavati dva ili više jezika, to znači poznavati dve kulture, dva mentaliteta, društvene i političke situacije, istoriju oba naroda, njegove dijalekte, neretko sleng i još mnogo toga.
„Ljudi brzo naviknu da srce treba sakriti kao najveću svoju manu, opašu se koprivom i trnjem, pa se ućute u pepelu i prahu“, napisali ste u pesmi „Smak sveta“ . Da li dehumanizacija, kao posledica dejstva logike kapitala, vodi ka narušavanju humanih međuljudskih odnosa?
Kapital je tako velika reč za siću zbog koje smo mi u svakodnevnoj trci sa nama samima. Za sitne pare većina nas radi danas od jutra do sutra u strahu da ćemo crći od gladi. Nemamo vremena za prijatelje, za rodbinu, za uživo susretanje, sve nam je u skraćenicama, od kratkih telefonskih poziva praćenih onim „u gužvi sam“ (iako nisam), do onog „ajde mama, imam posla“ (jer ni za najbliže nemamo strpljenja). Svako živi na svom ostrvcu izolacije, čeličnih uverenja i nefleksibilnosti. Spremni smo da uništimo godinama građena prijateljstva iznervirani sitnicama, nesvesno upadamo u sopstvenu klopku sve veće i veće usamljenosti. Borba savremenog čoveka protiv doba usamljenosti je odavno počela i okrutna je. Neko pokušava da se izbori pisanjem.
Ljubinka Perinac Stankov je glavni urednik časopisa „Književni život”.
Rođena je 2. aprila 1969. godine u Temišvaru. Diplomirala je na Filološkom fakultetu pri Zapadnom univerzitetu u Temišvaru, na odseku za rumunski i ruski jezik i književnost (1989-1994).
Radila je i kao urednik televizije „TVT`89“, a dugi niz godina bila je glavni urednik nedeljnika „Naša reč” pri SSR.
Poeziju, prozu, novinske kolumne i književne prikaze objavljuje u sledećim časopisima u Srbiji, Mađarskoj i Rumuniji: Srpske nedeljne novine (Budimpešta), Književne novine, Luča, Letopis Matice srpske, Savremenik, Zlatna greda, Slovo, Sveske, Ulaznica, Braničevo, Borba (Srbija), Ateneu, Orizont, Vatra, Poesis international (Rumunija), itd. Saradnik je Radio Beograda 1. Program i Radio Internacional, Bukurešt.
Zastupljena je u srpskim i rumunskim antologijama, zbornicima: Iz književnosti Srba u Rumuniji, U plavom krugu zvezda, Iz srpske poratne književnosti u Rumuniji, Naša poezija u dijaspori, Bicikl Miloša Crnjanskog, Pesme sa granice, Slovar o odšelniku, Porumbelul de argilă, Orfeu îndrăgostit, Pisci sa granice.
Uključena je u rečnik Scriitori şi lingviştii timişoreni i Leksikon poratnih Srba poslenika pisane reči u Rumuniji.
Objavila je knjige poezije:
-
Nigdina, Pančevo, Zajednica književnika Pančeva, 1991.
-
Zakarpatsko umiljenije (koautor Vlasta Mladenović) Beograd, Apostrof/Bagdala, Kruševac, 1994.
-
Pitomi zvuk, Beograd, Elit, 1999.
-
Šapat gonetanja, Temišvar, SSR, 2003.
-
Vežbe za posmrtno sunce, Temišvar, SSR, 2010.
-
U jednom dahu/ Dintr-o răsuflare, Temišvar, SSR, 2013.
Knjige kolumni i književnih hronika:
-
Zakoni iluzije, Temišvar, SSR, 2006.
-
Puno vršno, Temišvar, SSR, 2014.
-
Ženska linija, Temišvar, SSR 2016.
-
Limene ptice na navijanje, Temišvar, SSR 2018.
-
Ma, nije to ništa, Srpski nacionalni savjet Crne Gore, Podgorica, 2021.
