BIOGRAFIJA LJUBICA VUKOV MIHAJILO EKS DAVČIK
Kniževnica i slikarka Ljubica Vukov Mihajilo, ex Davčik, rođena je u Senti, 25.12.1949.g. Po obrazovanju je pravnk. Pisanjem se bavi od rane madosti. Piše pesme, priče, aforizme, haiku, romane.
Član je Društva književnika Vojvodine. Udruženja književnika Srbije. Udruženja književnika Republike Srpske i Matice Srpske.
Objavila je petnaest kjnjiga grupisanih u pet troknjižja.
– ,, Tiski cvet,, ( 1,2,3),
– ,, Palićki biseri,, 1,2,3),
– ,, I kaktusi iz kamena niču,, (1,2,3).
– ,,Volim balkansko,, 1, ,,Putanjom duge do sna,,2, i ,,Tiso ljubavi,, 3.
– ,,Hodaj uspravno,, 1, ,,Na keju Tise,, 2, ,,Ljubavlju bih zahvalila,, 3.
– Objavila je i zajedničku knjigu ženske haiku grupe,„Sjaj ravnice“ sa još tri autorke.
– Nalazi se u antologijama, zbornicima, nagrađivana je brojnim nagradama.
– Sada živi u Petrovaradinu.
NOVI PESNIČKI TRIPTIH LJUBICE VUKOV MIHAJILO – PERO ZUBAC
Novi pesnički triptih Ljubice Vukov Mihajilo( na ranijim knjigama sa potpisom Davčik, skoro je nevažna napomena jer je pesništvo Ljubičino prepoznatljivo i samosvojno), čini mi se da je ponajbolje od onoga što je do sada napisala i objavila.
Triptih je , po knjizi „Veliki rečnih stranih reči i izraza“ Ivana Klajna i Milana Šipke,“starorimska beležnica koja se sastojala od tri spojene pločice, ili celina od tri slike na oltaru koje su tako spojene da se krajnje dve slike mogu mogu preklopiti preko dva puta šire srednje slike, ili umetničko delo sastavljeno od tri posebna dela koja čine tematsku ili idejnu celinu…“ Čitalac će se, zasigurno, kao i pisac ovih redaka opredeliti za poslednje navedeno tumačenje, s napomenom da se triptisi, do sada objavljeni, a i ovaj, mogu a ne moraju posmatrati kao jedna celina, jedna knjiga, jer ima razloga zašto je svaka od tri knjige u svojim koricama, jer njih veže , čini mi se, a dugo poznajem i pratim pesnički rast Ljubice Vukov Mihajilo, moguće tumačenje samopovezanosti i neodvojivosti kao što je sveto trojstvo ( Oca, Sina i Svetoga duha) koji jeste troje ali i jedno.Pobožnost i molitvenost nije skrivena, ali ni napadna, u knjigama koje čitamo i biće da se naša pesnikinja tako, radi nekog svoga unutarnjeg šifarnika, samo njoj znanog, opredelila za triptihe svojih pesničkih knjiga.
Neobičan ili neuobičajen naslov suštinski pristaje prvoj knjizi u triptihu, a i celini, jer „ Hodaj“ predslovi knjizi najvećma rodoljubivih pesama u najširem smislu te odrednice, hodaj kao da prelistavaš život jer život je kao čitanka,idi, nema povlačenja; koračaj slobodno i ponosno po zemlji svojoj; osmeh pruži ka oblaku,pruženo vrati, a „ snagu mi daj Nebeski oče“ dok ja blagoslov čistoti dajem – navodi su iz pesama iz prve knjige koja je tematski okrenuta rodoljublju, čovekoljublju, hrabrenju svakoga da istraje i da se ne predaje, da trpi i da otrpi, da daje koliko može i da ume da prašta,nimalo patetično poetsko tkanje, iskreno i sadržajno,sve su to naznake o pesmama koje sasvim jasno ukazuju na potrebu pesnika da se odupre, bar pesmom, nepravdi i sudnjem nevremenu.“ Nahranila sam žedne vukove u sebi „ , kaže naša pesnikinja, ne gladne vukove nego žedne, i ,potom,“ pobožno kao monahinja maramu na svoju karpatsku kosu stavih“ . U mnogoj pesmi spominje se Kosovo, i stav pesnikinje je sasvim jasan kao i stih „ patnja nas uguši.“ Pažljiv čitalac će naići i na poruku da poezija može a i valjalo bi da bude ALKA MEĐU LJUDIMA, ona kopča koja ljude povezuje u svemirskom bratstvu dobrote i poverenja međuljudskog.
Onaj koji sem knjiga prati i internetsko pesništvo primetiće da patriotska poezija nije uminula uprkos „postmodernističkim“ nastojanjima da se poetsko od patriotskog odvoji. Mada u knjizi o kojoj beležim reči naklonosti nisu sve pesme patriotske, ono osnovno osećanje čoveka koji čita jeste da se radi o pesniku dobrote, pravdoljublja i čovekoljublja a to je sami zlatni prag domoljublja.
Vrednost ovih rodoljubivih pesama je u samom načinu iskaza, pesničkoj tkanici u kojoj nema niti od bojnih pokliča, krvi i junačenja, mitologiziranja pobeda i stare slave, žala za izgubljenim i nedoknadivim iz davno minulih vremena, dakle u samom pesničkom iskrenom pristupu afirmisanja pripadnosti svome narodu, a ne na suprot drugima, izvesnom zazivanju bratstva i okupljanja oko izvornih i suštinskih vrednosti naciona, hrabrenju otpora zlu i beznađu, građenju sabornosti i čuvanju dobrote u čoveku.Moderne su i nimalo starinske ove pesme i lepa su prethodnica središnjoj knjizi, koja je, koliko pamtim arhitektoniku ranijih Triptiha, uvek ispunjena, u glavnini, zavičajnim pesmama posvećenih reci detinjstva, Tisi. Meni su te središnje knjige najbliže i najdraže, jer su najlirskije i najpoetskije i najviše govore o Ljubičinom osećanju sveta.
Ima u knjizi „ Prolazi rekom lađa „ Stevana Raičkovića, pesnika koji je ispevao nezaboravne pesme o Tisi, pesma po kojoj knjiga nosi naslov, a u kojoj se Tisa ne pominje, a čitalac oseća miris Tise ne samo u strofi koja sledi:
„ Prolazi rekom lađa : ja prolazim
I skupljam kuće, tornjeve s obala.
U strogo nebo letne ptica mala
I ja je okom opkolim i pazim.“
I u toj pesmi sam našao sličan, ni formalno ni sadržinski ni nalik, osećaj lepote posmatranja reke koja krepi sećanja i daje snagu nadi da će lepota sveta trajati.Tu bih naslonio jednu Ljubičinu strofu:
„ Da na čamcu
zaspem opijena
mirisom reke
pod baldahiniom
Tiskog cveta.“
Naša pesnikinja piše :
„ Od iskona spojena sa tugom
uvek se vraćam
svojoj reci“
i kaže u jednom stihu. „Reka i ja – široke kao ceo svet.“ Asocijativna veza sa ovim stihovima, bitna za razumevanje tiske poetike Ljubice Vukov Mihajilo, nalazi se u trećoj celini ISKON i nje ću se, dabome, docnije dotaći.
Senćanski gospodstveno i u sećanju poetsko ticanje Tise jeste slikovito i setno, sa detinjim upamćenim ozarenjima i neprestanom željom da se u predelu tiskom nađe i ostane.Ta reka:
„ Penuša i huči
ko raspuštena ždrebica rže
po ravnici ko zmija puže“
i u sećanju pesnikinje ta se slika nastavlja u drugom, opet u najširem smislu zavičajnom predelu ravnice, u nekoliko pesama o Fruškoj i asocijacijama na Brankovo pesništvo i mladost njegovu, tvoreći u poeziji osećaj blagosti, sreće , opijenosti lepotom prostora i samog življenja:
„Srećna ko dete
ka suncu se okrećem.“
Lepota fruškog vinogorja, mir njenih manastira, svetost i sretnost u predelu,iznedrili su niz pesama koje se lepo nastavljaju na pesme o Tisi kao što se u treću celinu može ući stihovima , koji se nadovezuju na već navođene:
„ Ja bih očistila
pošumila, zasejala, podojila
prirodu „
u kojima reč podojila zrači posebnom snagom u prenesenom značenju majčinskog osećaja za prirodu i svet oko sebe.
U trećoj,knjizi-celini ISKON, prepliću se ljubavne i refleksivne pesme uz nekoliko , objašnjenih napomenom namah napisanih pesama kao odgovor na jednu posmatranu tematsku poetsku( mušku) veče,i te će pesme imatai najviše privrženika u čilalačkom ešalonu jer se u njima ,može prepoznati sopstveno osećanje sveta.Lepe, nežne i sapatničke posvete Vesni Parun i najžešća emocijski poema u knjizi a možda i najsnažnija pesma ŽIVIŠ LI,moderna u jezičkom izrazu i životnosti, opisu svakodnevlja,običnosti, himna životu uživo, – lako će doći do katanca dopadljivosti u čitalaštvu, kao i poruka pesnikinje :
„ Širim ruke
predajem se
vetrovima ljubavi
i čovečnosti
ali i :
„ Hoću li moći ikada
zaspati bez sna“
ili:
„ Kada bih još jednom zavolela
ljubavlju bih se zahvalila“.
Da se ,ipak, vratim Tisi a obećao sam, jednom slikom iz treće knjige, koja najviše govori o opijenosti pesnikinje fenomenom tiske lepote.Ona kaže:
„ Noću na pučini Tise
svetle svici
Tiski cvetovi
kao anđeli beli“
i to je prvi put u poeziji da se opijenost lepotom, ljubav za predeo, preimenuje tako da se na reci prepozna pučina, koje se, dabome, može videti samo na moru.Dakle, u prenesenom značenju u ovim stihovima je legenda o panonskom moru na kome leži i Senta, „ mali grad koji mi utkan osta u srcu „, ili , kako bi rekao Draško Ređep u izuzetnom eseju „ Doziv mora“:
„U panonskom našem, severnom prostoru pomisao na more razvijena je u krupnim dimenzijama do naročite osećajnosti, panonski sindrom je nostagično dozivanje nekadašnje, nestale pučine.
Ne tek jedino u rukavcima i meandrima velikih panonskih reka, i ne samo u diluvijalnoj atmosferi ustajale vode Obedske bare, pomisao na more, ono nekadašnje, presudno je uticala na senzibilitet mnogobrojnih naraštaja stvaralaca.“
To osećanje panonskog pa i iščezlog panonskog mora u mnogoj pesmiLjubice Vukov Mihajilo jeste znak te „ naročite osećajnosti „. I njom je oplemenjena i ozračena svaka stranica ovog triptiha.
H O D A J
NE IDI
NE RUKA NEK TI NE BRIDI
NE KOSA NEK NE LETI
NE ROSA NA RUŽU NEĆE DA SLETI
NE NEMA LAGANJA
NE NE TREBA PLAKANJA
NE NEĆEMO VARALICE
NE NE ŽELIMO UBICE
NE NE ODUSTAJTE
NE NE SLUŠAJTE BAJKE
NE NEMA VIŠE LAGANJA
NE ZAISTA NEMA POVLAČENJA
NE SADA IDI
NE RUKA NEK MAŠE
NEK KOSA VIORI
NE ISTINU KAŽI
NE SLUŠAJ VIŠE LAŽI
HODAJ.
TI KOJA IMAŠ RUKE
,,Ti koja imaš ruke
Nevinije od mojih
Ostani kraj njegova uzglavlja
I budi blaga njegovu snu,,.
(Vesna Parun)
Kada me više ne bude bilo
I sve ono što se nekoć zbilo
Stane u jednu svesku uspomena
Razdvojimo se nas dvoje
Na raskršću damara
Zato molim da ,
,,Ti koja imaš ruke
Nevinije od mojih
Ostaneš kraj njegova uzglavlja..,,
Da sam, ga ranije srela
Podarila bih mu sinova par
Ali dockan,priroda pobeže,
Zato stani kraj njega pomiluj
I
,, Budi blaga njegovom snu…,,
26.oktobra 2010. godine, nema više Vesne…
