Vetar je toga dana, duvao kao nikad do tada, povijajući grane, lomeći one suve, a slabe da se odupru. Posmatrao je ulični ples bačenog papira, najlon kese letele su do visine drveća, zadržavajući se na granama..Poneka limenka kotrljajući puštala je zvukove kuckajući po asfaltu.
Ljudi su išli otežano, ušuškani zimskom odećom, boreći se sa vetrometinom. Vreme je već uveliko odmaklo, a onda u daljini ugledao je priliku kako se probija, krhka, da je u jednom trenu vetar zaustavio iskalivši svoju moć i jačinu. Moć vetra i moć ljubavi, ukrstiše koplja toga dana…Dana kada je duvao kao nikad do tada…
