11. februara 1993. godine napustila nas je čuvena pesnikinja Desanka Maksimović. Rođena je u Rabrovici (Divci) kod Valjeva 16. maja 1898. Nema koja škola nije organizovala posete Desankinoj Brankovini, gde je provela detinjstvo i gde je ispraćena na večni počinak. Živela je nepunih 95. godina. Na proslavu njenog 94. rođendana, godinu dana pred smrt, posetio ju je novinar NIN-a Borislav Gajić. Razgovarali su o njenim pesmama, koje su njena jedina “deca”, ali i o tome kako je 14 puta padala i lomila noge. A govorila je i o svojoj prvoj i jedinoj ljubavi – Sergeju Slastikovu Kalužaninu.
Radeći kao profesor vaspitala je mnoge mlade. Nakon završenih studija svetske književnosti, opšte istorije i istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, profesorski poziv započela je u Obrenovačkoj gimnaziji. 1923. odlazi u Pariz na godinu dana, kao stipendista francuske vlade. Bila je profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od učenica bila joj je i pesnikinja Mira Alečković.
Svoju prvu ljubav i budućeg supruga upoznala je kao već poznata pesnikinja. Imala je već 35 godina kada je okusila čari prvog poljupca i osećaj prve ljubavi. Zvao se Sergej Slastikov i bio je ruski emigrant koji se zbog ljubavi prema Desanki odrekao i svoje karijere, strpljivo je čekajući da mu postane supruga.
– Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili. Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom – opisuje Maksimović.
Sergej Slastikov i Desanka Maksimović venčali su se 1933. godine. Kao mladi kadet tokom Prvog svetskog rata Sergej je bio zarobljen od Turaka i uspeo da se nakon brojnih putovanja dočepa Beograda. Nakon venčanja je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog Desankine službe u Beogradu on je to odbio.
– Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta” kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao “Kalužanin”. Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve – kaže Maksimović.
Kada se udala, mnogi su bili iznenađeni. Govorili su kako je mogla bolje da se uda. Da su je mnogi tražili i za njom uzdisali, ali ona je na to imala samo jedan odgovor: “Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela” – odgovarala je Maksimović.
Iako je kroz svoj radni vek mnoge mlade pripremila za iskorak u svet nikada nije žalila zbog toga što nije imala decu. Kao najstarija u roditeljskoj kući, odgajila je brojnu braću i sestre. Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. Tako je proživela osećaj materinstva.
– Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala – ispričala je tada Desanka Maksimović.
Sergej je preminuo 17 godina pre Desanke Maksimović, 1976. godine. Sahranjeni su u Brankovini kraj Valjeva, jedno pored drugog.
Opanak, Noiz
