Ljubav,
dodir koji leči srca,
biser koji ne rđa,
poljubac nakon koga tinja
bol, diviš joj se, slaviš je,
usudiš se da je prigrliš i
previše, bdiš nad njom, iako je
gubiš, bacaš celog sebe u vatru
i šapućeš bezumno:
„Koliko te volim…“ Hrabar
si, ako se usudiš da je
slobodno grliš i voliš,
ništa ne čuješ, niti vidiš,
tvoje srce je u nekom drugom
veku, van vremena svoga živiš,
zadovoljstvo tvoje ljubavi
prelazi svakodnevnost
domašaja vremena
kog niko sem tebe ne razume.
Jezdi ona, nasmejana,
ispija ti dušu neprimetno,
greje ognjište,
do smrti te ubija
i tobom vlada,
sve ti oduzima, ali i
daje, samo da te ima,
uporna, ne posustaje.
