Smem li Vas nazvati Beograđankom iz Kragujevca?
Naravno. Rođena sam u Kragujevcu i uvek rado dođem tu. Da se nisam zaposlila vec na prvoj godini studiranja, verovatno bih se vratila da živim u rodnom gradu. Za Kragujevac, ali i za Beograd me vežu lepe uspomene i bitne osobe.
Kako uspevate da u sistemu poremećenih vrednosti nađete one prave?
Mislim da se svako od nas rađa sa sistemom vrednosti koji se samo malo izmeni u zavisnosti od okolnosti u kojima živimo. Ja sam odrasla u manjoj sredini gde još uvek postoji normalan odnos prema ljudima, stvarima i vrednostima. Sa 19 godina, kada sam došla u Beograd, bilo je kasno da se nešto bitno menjam. Dobar čovek se oseća loše kada uradi nešto za šta zna da nije ispravno i trudi se da ispravi svoju grešku.
Šta vidite oko sebe?
U svojoj bližoj okolini vidim ljude koji se trude da bolje žive i suočavaju se sa svojim problemima ako ih imaju. Vidim ljude koji imaju osmeh na licu i koji uvek nađu razlog da budu optimistični. Međutim, ako sagledam malo širu sliku i posmatram ljude sa strane, one koje ne poznajem ili ih upoznam kao učesnike emisije koju radim mislim da će proći još mnogo godina pre nego što sebe nazovemo srećnom nacijom.
Gledajući situacije u kojima se nalaze učesnici Vaše emisije, kakvo ste mišljenje stekli o tome gde se duhovno danas nalazimo kao narod?
Jedino što mi daje nadu je činjenica da se ljudi još uvek vrlo rado odazivaju pozivima za pomoć bolesnima i nemoćnima. Vrlo smo solidarni kada je reč o velikim akcijama. Majske poplave su dokaz za to. Medjutim, sve je više mladih generacija koje gube osećaj solidarnosti i rastu verujući u potpuno pogrešne stvari.
S obzirom na to da Vaš posao zahteva da mnogo putujete, gde se niste osećali kao stranac?
Nigde se ne osećam kao stranac. Ponosna sam na to što jesam i odakle sam i uvek to potenciram, gde god da odem. Jedan od razloga zbog kojih se ne osećam kao stranac je i činjenica da naši ljudi svuda žive. U Njuroku smo bili u kafani koja se zove „Srpska kafana“, u Parizu smo bili u našoj pravoslavnoj crkvi preko puta koje je isto „Srpska kafana“, a pored koje je prodavnica gde se može kupiti plazma, jafa i medeno srce. U Kopenhagenu smo bili u kafani „Hercegovina“ čiji je vlasnik Hrvat, sef kuhinje Bosanac, majstor za rostilj je Srbin, a konobarica Makedonka. U Beču su me naši ljudi zaustavljali da se slikamo. Svuda gde odemo ima puno naših ljudi, ali nas i stranci lepo prihvataju tako da nema razloga da se bilo gde osećam kao stranac.
Imajući u vidu naziv emisije koju vodite „Sve za ljubav“, koliko se taj slogan uklapa u trenutak u kome živimo?
Ljubav je jedino što nikada neće izgubiti smisao i jedino osećanje pred kojim smo svi nemoćni. Verujem u ljubav i ne želim da mislim da ljubav može bilo šta da zameni. Ljubav je uvek u modi bez obzira na vreme u kom zivimo.
Na koji način birate učesnike emisije?
Učesnike biramo na osnovu njihovih životnih priča. Ako procenimo da je to nešto što bi trebalo čuti i što bi ljudi želeli da vide, onda ne postoji prepreka da ispričaju ono što žele i da budu naši gosti.
Šta je to što međusobno povezuje sve učesnike emisije?
Greške koje su napravili i zbog kojih se kaju. Vreme koje su izgubili. Šansa da se možda nešto ispravi onda kada sebi priznaju da su doneli pogrešne odluke i da im je, u nekom momentu, ponos i ego bio preči od osećanja.
Kada će postati popularna vremena međusobnog praštanja?
To vreme polako dolazi. Bitno je praštati zbog sopstvenog mira. Mislim da svako od nas na kraju oprosti. Potrebno je vreme. Iz loših životnih iskustava naučimo najvažnije životne lekcije. Kad sve prođe, sećamo se samo lepih stvari.
Kojim putem se danas ide u savremeno društvo?
Svako od nas ima svoj put i svoje viđenje savremenog društva. Za mene je savremeno društvo razgovarati sa svima, imati prijatelje na koje možes da se oslioniš, imati porodicu koja vam je uvek utočište, imati ljubav koja vam vraća osmeh i zbog koje zaboravljate probleme i naravo, voleti nekoga jer će samo tako i neko voleti vas.
