Dragi Adame
nisam kriva
što smo iz Vrta proterani
krivi su prevrtači zemlje
što su iz praiskonskog blata
kipove pravili
krivi su oni što su spavali
sedam miliona godina
i nisu videli sunce na zidu
i duše u ogledalu
krivi su posmatrači
što u letu divljih ptica
ne čuše muziku etrom prenošenu
u kojoj je čak i vasiona
odrala svoja stopala plešući
krivi su ljudi iz tvog pupka
koji su me napadali u ime odbrane
pod kožu su hteli da uđu
pokušavajući da mi promene
oči, kosti i krv
Dragi Adame
zar sam kriva
što nisam bila dovoljno gola
pa me šuma lišćem oblačila
dok sam rukama vatru razgrtala
zar sam kriva
što sam disala kroz nebeske kapije
gazila drumove pakla i raja
nudila prostor za vreme
zavetovana
da budem tvoje lice i naličje
sutrašnjeg dana
Dragi Adame
još uvek trajemo
još uvek ti pišem poruke
po unutrašnjim zidovima
svog tela
i ne zaboravi
da si samo čovek
koji je okusio moje biće
a ljubav je spremna da se razbesni
ako znaš neku molitvu
sad je vreme da izgovoriš
– jer vraćam ti rebro
da budeš Ceo
tvoja Eva
