Hvatam beleške u etru
nosim polumisao i jednu pesmu
s kojom sam bila u srodstvu
nešto me visinama doziva
ali me plaši i ponor i pad
život tako lako udara na život
u najtiše doba dana
*
kao žena prostog porekla
išla sam kroz vekove
a nigde nisam stigla
rođena iz sopstvenog semena
za kosti lepim krila
ućutkujem grabljivce
što praznorečjem zarivaju rane
i uporno traže sadržinu smrti
*
ozloglašenom nejasnoćom
narušavam dostojanstvo papira
sve što mi u duši niče
eno, među planinama vrišti
pogrebnim dekorima
stežem kamenje sve jače
neko pod korenjem živi
ispod zemlje plače
