Poneke su reči istrošene, glupe.
Vređaju čak i sa papira.
Čujem ih kako dišu,
ganjaju me…
Ne daju mira.
Samo sam reka,
što teče svojim tokom.
U noć zalazim, treperim…
I pišem dnevnik, ne misleći mnogo…
Noge mehanički stisnute.
Prsti pretvoreni u reči.
Vetar mi miluje kosti.
Kroz uši zavija.
Ipak mrzim noć.
Mnogi je koriste podlo.
Zapisano je na hartiji
I ti si u njoj bio besan.
Samo sam senka,
od noci povijena
naslonjena o pero,
dok kroz nju hodam…
Niko me ne vidi…
Niti me ona primećuje.
Kraj mene je legla.
Ljiljana Skelić Vemić: Zapisano na hartiji
